Dobri dečko argentinskog fudbala: Batigol, tako se piše ljubav

U Firenci sam bio nekoliko puta. Prvi put sam išao kao klinac od sedamnaest godina na četvrtfinale Mundijala. Nije me zanimala renesansa, ni muzeji, ni spomenici, ni Mediči. Samo fudbal. Šta ćete, tipično klinački, želeo sam da vidim renesansu našeg, tada još uvek jugoslovenskog fudbala. I morao sam da budem na "Aretmio Frankiju" kad istrče na teren Piksi, Pape Sušić i Zlatko Vujović. Kad se isprse svetskim šampionima, Argentincima, Maradoni, Buručagi i Kaniđi. Ali ON tada nije igrao.

Godinama kasnije sam na "Frankiju" gledao Violu protiv Palerma. A i umetnost me mnogo više zanimala. Ponte Vekio, Ufici, Palaco Pitti, sve sam obišao, i razumeo. I oduševio se. Samo NJEGA opet nisam sreo. Magična karijera je već bila završena, kopačke okačene o klin, a miran život na ogromnom ranču u Rekonkisti njegova realnost.

Ne poznajem osobu koja ga nije volela, ili bar poštovala dok je igrao. Gabrijel Omar Batistuta. Anđeo Gabrijel. Batigol. Dobri dečko argentinskog fudbala, legenda Fiorentine, i šampion Serije A. Sa Romom.

Iz Rivera u Boku

Počeo je u Njuelsu kao mali. Kasnije, posle jednog turnira u Italiji, dobio je priliku da igra i za prvi tim. Trener, Marselo Bijelsa, "El Loko", je odmah prepoznao taj golgeterski instinkt. Mnogo godina kasnije, kada kao selektor bude vodio Argentinu, Bati će mu biti glavna uzdanica. Sjajne igre u timu iz Rosarija nisu promakle velikanima iz Buenos Ajresa i selidba u River je bila sledeća, sasvim logična odluka.


Za sezonu je dao sedamnaest golova i postao šampion sa Milionerima. Ali, čim je na sledećoj polusezoni stigao novi trener, slavni Danijel Pasarela, Batistuta se preselio na klupu. "Večiti Kapiten" Argentine je kritikovao mladog centarfora, omalavažavao ga, i ovaj se sledeće sezone sa klupe za rezerve Rivera preselio na "Bombonjeru". U redove najljućeg rivala.

Na početku mu je bilo teško, ali kada ga je Oskar Tabarez, "El Maestro" ili Učitelj, čuveni urugvajski trener i kasnije selektor, gurnuo u sam špic napada, stvari su došle na svoje. Tresao je mreže kao lud, penjanjem na žicu iza golova na Bombonjeri je proslavljao svaki pogodak, a navijači su ga obožavali. Postao je prvi strelac Lige, a Boka je postala šampion Argentine. Usledio je i poziv u reprezentaciju.

Ispunjen dečački san

Argentina je na Kopa Amerika `91. došla u podmlađenom sastavu. Dosta igrača koji su bili šampioni sveta `86. i vicešampioni `90. su zamenjeni nekim novim klincima. Maradona je bio suspendovan zbog korišćenja kokaina, i Gaučosima je trebao novi vođa na terenu. Kaniđa, Simeone i Batistuta su briljirali na ovom turniru, i osvojili su titulu prvi put posle 1959. A Batistuta je bio najbolji strelac Kopa Amerike sa šest golova.


Dečački snovi su mu se ostvarili. Zasluženo. Meni još uvek nisu, barem ne svi. Ali ima vremena, mlad sam ja. Još nije vreme za podvlačenje crte. A i snovi su mi postali nekako realniji, ostvarljiviji. Dok sedim u "Skaj laundžu" i čekam da se Anđeo Gabrijel pojavi, ispijam kapućino i ceđenu, osećam melanholiju. Pomešanu radost i tugu, koje me vraćaju u prošlost.

Nedeljom ujutru, pravac Borča, kod tašte na ručak. Dok majka i ćerka pripremaju klopu, ja sa tastom bistrim politiku. I fudbal, naravno. On me, nekako svečano, posle ručka, u 15 posadi u fotelju do sebe, i kaže: "Ajd pusti da gledamo makarondžije, leba ti", i Serija A, tada najjača fudbalska liga na svetu, nas okupira naredna dva sata.

Viola ljubav najveća

Posle sjajnih igara i golova na najstarijem kontinentalnom takmičenju na svetu, Bati se preselio u Evropu. Italija i Firenca će postati njegov dom. Njegovo utočište i mirna luka. A Fiorentina njegova najveća ljubav. Iako je svoju pravu, životnu ljubav, Irinu, upoznao još kao šesnaestogodišnjak, iako ga je pratila još iz Santa Fea, preko Buenos Airesa do Evrope, Viola je nešto posebno. I žena i sestra i najbolji drug. A ljubav je velika samo kad je uzvraćena.


U prvoj sezoni 13, u drugoj 16 golova, ali nije mogao sam. Loše igre ostatka tima su koštale Fiorentinu ispadanja u Seriju B. I ekipa je počela da se osipa, pacovi su napuštali brod, a menadžeri su kao lešinari kružili oko "Artemio Frankija", odvodeći najbolje igrače u klubove širom Italije i Starog kontinenta. Ali ne i njega. Ostao je veran svojoj najvećoj ljubavi. I golovima je ekspresno vratio u elitu.

Narednih sezona je postizao golove, rušio rekorde stare i po više od trideset godina. Ali je sa ljubičastima osvojio samo Kup i Superkup Italije. Ako ne računamo titulu namenjenu pobedniku Serije B. Menjali su se treneri, dovođeni su igrači poput Rui Košte, Edmunda, Mijatovića, ali titula je bila samo san. I za navijače i za samog Batistutu.

Kratka epizoda sa Maradonom

Sa reprezentacijom je briljirao. I 1992. je osvojen Kup Konfederacija, pa Kup Artemio Franki protiv evropskog prvaka Danske. A, 1993. je trebalo da se brani titula šampiona Južne Amerike. I opet je uspeo. U Ekvadoru se opet okitio zlatnom medaljom, postigavši oba gola u finalu protiv Meksika. Pred njim je bio Mundijal u SAD i imao je priliku da ostvari još jedan dečački san, onaj da zaigra sa Maradonom.

Tamo je počeo sjajno, protiv Grka het-trik na premijeri, uz onu sjajnu akciju i poslednjii gol Maradone na Mundijalima. Na drugom meču je njegov šut iz slobodnjaka odbranio golman Nigerije, ali je Kaniđa natrčao na odbitak i poslao ga pod prečku, izjednačivši rezultat. Kasnije će Kani dati još jedan gol i obezbediti pobedu Gaučosima, a još nešto kasnije će debela bolničarka odvesti Maradonu za ruku na doping kontrolu označavajući povratak kući jednog od favorita za titulu već posle drugog meča u grupi. Za utehu, Bati je dao još gol Rumunima u osmini finala.

Moglo je da se desi da sledeću svetsku smotru, u Francuskoj, gleda na TV. Posle blamaže na Mundijalu u Americi, selektor Argentine je postao Batistutin stari znalac, Pasarela. Opet je trenirao strogoću, i tražio od igrača da skrate kosu, pravdavši to potrebom da se posle Maradoninog bahaćenja u reprezentaciju uvede red, i da se vodi računa o izgledu i ponašanju. Bati se nećkao i premišljao. Nije želeo da se odrekne svog zaštitnog znaka, duge kose, koju je i pustio iz pijeteta prema svom idolu i zemljaku, Kempesu, inače Pasarelinom saigraču.

Ipak je na kraju popustio. Malo je skratio kosu, ali je opet blistao na terenu. Gol protiv Japana, pa het trik za samo 11 minuta protiv Jamajke. Na taj način se svrstao među legende fudbala i Mundijala, postavši jedini igrač u istoriji koji je postizao het-trik na dva vezana Mundijala. Gol protiv starih rivala, Engleza u osmini finala je bio samo šlag na torti. Poslednjii gol na Mundijalima i uopšte za reprezentaciju će dati Nigeriji u Japanu i Južnoj Koreji 2002.

Trbuhom za titulom

Kada vam u ljubavi ne ide, vi nešto promenite. Tako je i Batistuta morao da promeni svoju voljenu Fiorentinu. Već zašavši u četvrtu deceniju, a na poziv Fabija Kapela odlazi u Večni grad, u Romu, postavivši svetski rekord po visini transfera jednog igrača starijeg od trideset godina. Nešto kasnije, na kraju te sezone, posle dvadeset ligaških golova, odlazi u večnost okićen titulom šampiona Italije sa Romom.


Dao je gol i Fiorentini na "Olimpiku", i to kakav. Sa 25 metara je uhvatio volej i lopta je završila ispod same prečke gola Viole. "Olimpiko" je eksplodirao od oduševljenja, ali on je ostao miran. Nije slavio. Sa spuštenim rukama, dok su ga Toti, Montela, Kafu i ostali saigrači grlili, nije uspeo da sakrije suze. A, klanjali su mu se u istom trenutku i navoijači iz Firence. Romu je vodio ka Skudetu, prvom još od 1983, ali je srce ostalo na obali reke Arno. Tamo gde su, u blizini "Artemio Frankija" navijači svom idolu podigli spomenik, za života. Dosanjao je još jedan san.

Sjajan šuter, sa topom u desnoj nozi i nenadmašan u igri glavom. Sjajna anticipacija, i tipičan centarfor razarač. Ipak, kako se karijera bližila kraju, povrede i bolovi u zglobovima i kolenima su postajali sve češći i žešći. Jednom prilikom je priznao da nije mogao da ustane iz kreveta i da pređe par koraka do toaleta. Bolovi su bili toliki da je, kada je na televiziji video Oskara Pistorijusa, južnoafričkog paraolimpijca i njegove proteze, molio lekare da mu amputiraju noge, videvši rešenje u protezama. Nisu ga poslušali, ali su ga par puta operisali i smanjili pritisak na zglobove i kolena, što je dovelo do potpunog oporavka slavnog golgetera. Cena ljubavi je plaćena.

Šta je bilo posle?

Bio je pozajmljen Interu na jednu sezonu, upisavši se i na "Meaci" dva puta u strelce.

Trebalo je da potpiše za Fulam, ali se na kraju predomislio i zaigrao za Al Arabi iz Katara. I tamo u prvoj sezoni dao 25 golova, postavivši apsolutni rekord lige.


Bio je dugo i rekorder po broju golova datih za Argentinu. Taj rekord od 56 golova je srušio tek Leo Mesi, na Kopa Amerika Sentenariju u Americi 2016. Ali iz mnogo više odigranih mečeva.

U privatnom životu je ostao veran jednoj ženi, svojoj ljubavi iz Argentine, Irini Fernandes. Sa njom ima četiri sina, a samo jedan je nastavio očevim stopama. Prošlog leta se rodio i mali Lautaro, prvi unuk fudbalske legende i njegove najveće ljubavi.


Na "Skaj laundž" i Beograd polako pada noć, a meni fali jedna zvezda na tom nebu. Ona najsjajnija iz devedesetih. Dok izlazim iz "Hiltona", sa Slavije mi se smeje Anđeo Gabrijel sa reklame za kladionicu. Najveća nagradna igra... Ljubav.