Dvomeč četvrtfinala Kupa šampiona, kasniji finalista na Hejselu, počeo porazom sa 4:1 u Pragu, a sve naplatio s kamatom u Humskoj deklasiravši čehoslovačkog rivala - 5:0 i zakazao duel sa Mančester Junajtedom.
Partizanove bebe su i dalje generacija koju niko nije dostigao po čuvenju u Humskoj 1, jer su od 1966. godine do danas oni jedini igrali u finalu
Kupa šampiona, takmičenja čiju su istoriju pisali upravo beogradski crno-beli, otvorivši KEŠ 4. septembra 1955. sa
Sportingom u
Lisabonu i time obeležili početak odigravanja evrokupova u fudbalu.
Partizanove bebe su stvarane u omladinskoj školi kluba par godina. Ostvarili su vrhunske rezultate među vršnjacima, da bi prilikom smene generacija skoro kompletan tim bio promovisan u prvotimce. “Bebe” su u narednih pet godina četiri puta osvajale šampionat
SFRJ, ali nisu imale veće domete u Kupu šampiona, zbog neiskustva.
I došla je sezona 1965/66. Kup šampiona i 1. kolo protiv prvaka Francuske
Nanta, koji je u timu imao više od polovine reprezentativaca. Prvi meč u Beogradu Partizan je dobio sa 2:0 (
Galić i
Hasanagić), a u revanšu je ostvaren remi 2:2 (
Galić i
Kovačević).
Nisam otputovao u Prag zbog bolesti. Utakmicu sam gledao iz kreveta. Sećam se, moj pokojni otac, veliki partizanovac, ne može da se smiri, luduje po kući, psuje... Skoro da mi zamera što tu ležim, što nisam bio u stanju da branim. U želji da ga smirim kažem mu "Tata, ne brini, mi ćemo njih da izbacimo". A on će meni onako iznerviran: "Da ih izbacite?! Pa da l’ si ti normalan?", govorio je legendarni golman Milutin Šoškić.
Sledeći protivnik je bio šampion Zapadne Nemačke,
Verder iz Bremena, u to vreme jedna od najjačih evropskih ekipa. U prvom meču u Beogradu sve do 70. minuta bilo je 0:0, a onda je krenuo tajfun u crno-belom, koji je pokrenuo
Jusufi, a sa još dva gola do kraja potvrdili Hasanagić i
Pirmajer - 3:0.
Revanš meč je igran u nenormalnim uslovima po zaleđenom terenu "Vezer" stadiona, a jedini gol na meču postigao je
Arnold Šic, pa je Partizan ipak prošao u dalju rundu takmičenja (0:1). Pri kraju meča isključeni su
Bečejac i dva domaća igrača, Šic i
Bordel.
Milutin Šoškić je briljirao na golu.
Žreb četvrtfinala doneo je Partizanu novog velikog rivala,
Spartu iz Praga, koja je u prethodna dva kola eliminisala
Lozanu, prvaka Švajcarske i
Gornik iz Poljske. Tim Sparte je u to vreme imao mnogo reprezentativaca
Čehoslovačke, koja je bila vicešampion sveta iz Čilea. Igrači kao što su
Vrana,
Mraz,
Taborski,
Mašek,
Tihi,
Migaš,
Pospihal i najbolji među njima
Andrej Kvašnjak, uživali su veliki respekt svih evropskih timova što su i potvrdili pre 56 godina, 2. marta 1966. u Pragu na stadionu "Letna".
Iako je Partizan poveo već u 15. minutu golom Hasanagića, domaći su pregazili beogradske crno-bele do kraja - 4:1, a fenomenalni Kvašnjak je spakovao tri gola. Treba napomenuti da u Pragu nije bilo Šoškića na golu,
Bajića, Bečejca (crveni kartoni iz Bremena), Kovačevića i Galića (služio u JNA).
Svi navijači Partizana pomislili su posle meča u Pragu da je put u Kupu šampiona završen, a revanš meč 9. marta 1966. na stadionu JNA čista formalnost. Da tako ne bude, pobrinuli su se stručni štab i momci u crno-belim dresovima, kao i 50.000 navijača na stadionu. Neki navijači su na tribine ušli penjanjem uz konopac, koje su im spuštali drugari.
Da će se nešto tako dogoditi mogao je da bude samo san nekog ludog partizanovca. Ne znam kako bih drugačije dočarao sve što se zbilo. Ta protiv Sparte, a onda i sledeća utakmica protiv Mančestera u polufinalu bile su nešto posebno. Nešto jedinstveno i neponovljivo, govorio je Milutin Šoškić.
U to rano martovsko popodne, Partizan se uzdigao iznad sopstvenih mogućnosti i pregazio Čehoslovake - 5:0. Taj meč ostaće zauvek upisan u istoriji Partizana. Eliminisati Spartu, značilo je napraviti čudo. I čudo se i dogodilo…
Ekipa je bila nešto jača, sa Šoškićem na golu i Kovačevićem i Bajićem u napadu.
"Biti il’ ne biti" postao je moto svih u klubu, a posebno onima iz svlačionice. A gledaoci, njih 50.000 na stadionu JNA, bodrili su Partizan od prvog do poslednjeg minuta.
Partizan je startovao taktički vrlo zrelo. Brzo vođstvo samo je učvrstilo rešenost crno-belih fudbalera da se Sparta nadigra. Golovi nisu bili plod slučajnosti ili greške Čehoslovaka, već maštovitih kombinacija Partizanovog napada. Pored pet golova, bugarski sudija
Rumenčev je poništio Hasanagiću makazice zbog navodnog ofsajda Kovačevića.
Kvašnjak, o kome su svi slušali bajke izgledao je žalosno predvodeći još žalosniju četu iz Praga. Razlika u kvalitetu u korist Partizana bila je toliko očigledna da su se i fudbaleri Sparte predali u završnici meča, želeći da sudija što pre odsvira kraj.
Plasmanom u polufinale Kupa evropskih šampiona Partizan je bio na pragu najvećeg uspeha u klupskoj istoriji, a naredni protivnik
Mančester Junajted bio je, prema ocenama svih evropskih fudbalskih i medijskih poslenika, najbolji tim Evrope te godine.
Bezbijeve bebe protiv Partizanovih, kakav je to dvomeč bio.
REVANŠ MEČ ČETVRTFINALA KUPA EVROPSKIH ŠAMPIONA 1965/66.PARTIZAN – SPARTA PRAG 5:0 (4:0)Beograd, 9. mart 1966. Stadion: JNA. Gledalaca: 50.000. Sudija: Rumenčev (Bugarska). Strelci: Kovačević 4. i 29, Vasović 23, Hasanagić 35. i 71.
PARTIZAN: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Davidović, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Miladinović, Pirmajer.
SPARTA: Kramerijus, Kolar, Taborski, Migaš, Tihi, Vojta, Pospihal, Mraz, Kvašnjak, Mašek, Vrana.