ČILE 1962.
(foto: Getty Images)
Posle dva uzastopna
Svetska prvenstva na tlu Evrope, južnoamerički timovi su zapretili bojkotom ukoliko se 1962. godine Mundijal ne bude održan na njihovom kontinentu.
FIFA je podlegla pritisku i domaćinstvo dodelila Čileu koji je pobedio Argentinu u toj trci.
Nadmeni Argentinci su u jeku borbe za domaćinstvo svetu poručili: "
Mi imamo sve", a odgovor čelnika FS Čilea
Karlosa Ditborna ostao je upamćen i danas: "
Baš zato što nemamo ništa, želimo da napravimo sve". Izbor je brzo pao na Čile kojeg u organizaciji nije poremetio ni najveći zemljotres ikada zabeležen od 9,5 stepeni Rihterove skale.
Četiri grada ugostila su 16 ekipa podeljenih u četiri grupe, a među 10 evropskih timova našla se i
Jugoslavija sa fenomenalnom generacijom igrača koje su predvodili Dragoslav Šekularac, Milan Galić, Milutin Šoškić, Dražen Jerković, Josip Skoblar. U grupi 1 bili su sa Sovjetskim savezom, Urugvajem i Kolumbijom, poraz od Rusa nije poremetio Jugoslaviju da sigurnim pobedama nad južnoameričkim selekcija obezbedi sebi plasman među osam najboljih ekipa na svetu.
Četvrtfinale je bilo epsko, i treći uzastopni put okršaj Jugoslavije sa Zapadnom Nemačkom, a herojska igra naših fudbalera i gol Petra Radakovića u finišu meča napravili su razliku tog dana u Santijagu. Ekipa koju su sa klupe predvodili Ljubomir Lovrić i Prvoslav Mihajlović ipak nije mogla do finala, tamo je otišla Čehoslovačka zahvaljujući pobedi od 3:1.
U meču za treće mesto, Jugoslavija je poražena od domaćeg Čilea u, blago rečeno, čudnoj utakmici koju je odlikovalo domaćinsko suđenje. Bez obzira na sve to,
četvrto mesto u Čileu je drugi najveći uspeh naših reprezentacija u istoriji, posle trećeg mesta u Urugvaju.
Opšti utisak prvenstva bio je ne preterano pozitivan, mečeve su odlikovale velike grubosti uzevši u obzir veoma defanzivnu orijentaciju većine ekipa. Već u drugom meču, branilac titule Brazil ostao je bez najveće zvezde Pelea, a ključnu ulogu preuzeo je legendarni Garinča na čijim su krilima karioke i osvojile drugu titulu prvaka sveta.
Kao da je taj trenutak, povreda Pelea, pa odbrana titule Brazila detalj zbog čega niko nije to ponovio punih 60 godina. Možda su neki preci Pogbinih vračeva zbog toga bacili prokletstvo na Mundijal.
Nije bilo preteranog umiranja u lepoti na ovom turniru koji se i danas smatra za jednog od najneatraktivnijih kada se pogleda kvalitet fudbalske igre. To pokazuje i broj golova koji je drastično opao u odnosu na prethodna takmičenja.
Brazil je uspeo da lepom i doteranom igrom stigne do postolja i bez Pelea. Fudbalska lekcija Englezima u četvrtfinalu nagovestila je velike stvari, za Brazilce rešenje nije imao ni Čile koji je u polufinalu lako savladan (4:2). Hladna osveta Čehoslovacima usledila je u finalu.
Mundijal u Čileu ostaće upamćen i po utakmici koja je promenila fudbal zauvek. Čuvena "Bitka za Santijago" duel Čilea i Italije bio je fudbalski meč sa do tada neviđenim nivoom grubosti na vrhunskom nivou. Sudija Ken Aston iz Engleske dodelio je dva crvena kartona, pojedine igrače su zbog grubosti sa terena bukvalno odvlačili i policajci, a domaćin je na kraju pobedio (2:0). Bila je to utakmica zbog koje je Aston došao na, do tada, revolucionarnu ideju o žutim i crvenim kartonima, kako bi se grubosti svele na minimum.