Ko kaže da ne može: Brazil i pet "desetki" za "Boginju"

Početak priprema pred novu sezonu kod klinaca izaziva posebno uzbuđenje. Ni to što drugare nisu videli samo desetak dana, ni povratak sa mora, ne utiče na divno raspoloženje koje donosi start nove sezone. A pre nove sezone i odlaska na pripreme, treba izabrati nove brojeve na dresovima. To je ono što će obeležiti narednih devet meseci. Neki biraju brojeve identične onima koje nose njihovi idoli, drugi više vole klasičnu podelu od 2 do 11.

"Pa ne možemo imati tri sedmice ili dve desetke u ekipi", slušam raspravu roditelja, koji su svi rođeni da budu selektori. A, meni inat i urođeni lepi maniri ne daju da se ne umešam, ali bez psovanja:

"Što ne možemo, pa kako je Brazil 1970. imao pet desetki na terenu? I na kraju bio bolji od svih za klasu".

Žairzinjo, Žerson, Tostao, Rivelinjo i Pele, najveća desetka Brazila svih vremena. Ali ovo je priča u kojoj ima samo epizodnu ulogu.

Kvalifikacije za najveću smotru su za Brazilce bile šetnja. Južnoameričke reprezentacije su bile podeljene u tri grupe sa po tri reprezentacije i samo su pobednici išli na Svetsko prvenstvo. Ostaće upamćeno da je Brazil imao šest pobeda iz isto toliko mečeva i da je primio samo dva, a postigao čak 23 gola. Od toga, Tostao je dao čak 10.

Tostao

Eduardo Konkalveš de Andrade ili jednostavno Tostao ili novčić na portugalskom. Kasnije će nositi nadimak i Beli Pele, a sa onim pravim Peleom je činio ubitačan tandem u napadu Karioka. Desetka Kruzeira godinama, sa sjajnom levom nogom i prefinjenom tehnikom.

Trač ili istina je da je kao šestogodišnji dečak na jednoj utakmici školskih ekipa postigao čak 47 golova. Malo je falilo da i ne zaigra na Mundijalu zbog ablacije mrežnjače, povrede koju je zadobio od udarca loptom i koja će ga kasnije koštati završetka karijere već u 27. godini.

Vizu za Meksiko 1970. su izborile čak četiri evropske zemlje takozvanog istočnog bloka SSSR, Rumunija, Bugarska i Čehoslovačka. Iz Južne Amerike se prvi put u istoriji nije kvalifikovala Argentina. Od njih su u grupi bili bolji Peru i Bolivija, a mrlja kvalifikacija je meč upravo ove dve selekcije u koji je Argentina bila umešana tako što je podmitila sudiju da poništi čist gol Peruu i tako donese pobedu Boliviji.


Brazil je na svetski šampionat stigao posle debakla na prethodnom u Engleskoj gde su, kao zvanični šampioni, ispali već u grupnoj fazi. Na klupi je sedeo mladi selektor Mario Lobo Zagalo, koji je kao igrač već osvajao dva puta titulu svetskog prvaka. Ekipa je bila na pripremama čak tri meseca, što u današnje vreme zvuči potpuno neverovatno. Baza u Meksiku im je bila Gvadalahara, a stadion Halisko nisu napuštali sve do finala.

I počelo je spektakularno. Čehoslovaci su u prvom kolu protiv Brazila poveli golom Petraša. Uleteo je kao tane u kazneni prostor, i levom nogom zakucao loptu u gol pored nemoćnog Feliksa. A onda uradio nešto po čemu će ga pamtiti generacije Čeha i Slovaka. Sa suzama u očima je klizeći na kolenima proslavljao pogodak, a onda se prekrstio. Onako, katolički, Petraš koji dolazi iz komunističke Čehoslovačke, se prekrstio.

Bog je možda u tom trenutku i bio na strani slabijih, ali je ubrzo sve došlo na svoje mesto. Rivelinjo je izjednačio do polovine prvog dela, a u drugom su Pele jednom i Žairzinjo dva puta pogađali i tako osigurali prve bodove Kariokama. Ostaće upamćen i šut Pelea sa svoje polovine koji je prohujao tik pored leve stative gola Čehoslovačke.

Žreb je u istu grupu smestio zvanične šampione Engleze i Brazil. Spektakl u najavi u drugom kolu. Englezi su se za Mundijal pripremali u Kolumbiji, gde je njihov kapiten Bobi Mur bio uhapšen zbog navodne krađe ogrlice iz juvelirnice. Optužbe su naknadno odbačene, ali je gorak ukus tog incidenta lebdeo sve vreme nad timom Gordog Albiona. Gordon Benks je činio čuda na tom meču, izvadivši Peleov šut glavom iz samog gola. Ipak, dželat svetskog šampiona na ovom meču bio je Žairzinjo.

Žairzinjo

Žair Ventura Filjo- Žairzinjo, nosio je nadimak i Uragan zbog velikog broja golova i načina na koji ih je postizao. Desetka Botafoga, mogao je da igra gotovo na svim pozicijama u napadu, ali je najbolje partije pružao na desnom krilu. Igrao je na tri vezana Svetska prvenstva i bio legitimni naslednik svog idola Garinče i u Botafogu i u brazilskoj reprezentaciji. Osvajao titule i Kup Brazila, Kup Libertadores, igrao za Botafogo, Marsej, Kajzer Čifs u Južnoj Africi, Kruzeiro, ali i u Venecueli i Boliviji.


Treću utakmicu u grupi Brazil je igrao protiv Rumunije. Iako je primio dva gola, dao je tri i prošao u četvrtfinale kao prvoplasirana ekipa sa maksimalnim učinkom. Tamo su čekali nezgodni Peruanci, koji su igrali svoj najbolji fudbal ikada, predvođeni Kubiljasom. Ipak su bili preslabi za magični napad, koji je sa dva gola Tostaoa, i po jednim Rivelinja i Žairzinja, zakazao polufinale sa Urugvajem.

Kada je Kubiljo u 19. minutu doneo Urusima vođstvo, nema Brazilca koji se nije naježio. Marakanaso je još uvek bio u sećanjima svih igrača koji su te 1950. bili dečaci, ali je ovog puta kvalitet bio presudan. Ni pregrubi startovi Urugvajaca, ni udaranja bez lopte, ništa nije vredelo. Klodoaldo je na samom kraju poluvremena izjednačio, i vratio stvari na početak, ali su poslednjih petnaest minuta pripali Kariokama. Magični Žairzinjo koji je pogađao na svakoj utakmici je doneo preokret, a onda i bomba „brke“ Rivelinja za kraj, za finale, za odlazak na "Acteka stadion" po Trofej Žila Rimea.

Rivelinjo

Roberto Rivelinjo, slavna desetka Korintijansa, bio je sin italijanskih emigranata. Poznat po svojim dugim brkovima, ali i po sjajnim dugim pasovima, kao i udarcima iz daljine. Nije se libio da šutne ni sa četrdeset metara, a neretko je i postizao spektakularne golove. U Meksiku je pogodio jednom iz „slobodnjaka“ i dva puta van šesnaesterca.


Iako su mu specijalnost bili slobodni udarci, ostaće upamćen po tome što je prvi do savršenstva doveo "flip-flop" dribling. Poveo bi loptu, povukao je na stranu spoljnim delom stopala i u milisekundi je vratio unutrašnjim delom, ostavljajući čuvara na potpuno pogrešnoj nozi i na sasvim drugoj strani. Taj dribling danas pokušavaju da izvedu klinci širom planete, a uspešno su ga kopirali Romario, Ronaldo, Ronaldinjo i Kristijano Ronaldo.

Drugo polufinale Italija - Zapadna Nemačka je donelo najbolje produžetke u istoriji Mundijala i čak pet golova, od ukupno sedam. Pobeda (4:3) je Italiju odvela na megdan Brazilu. Obe reprezentacije su bile dvostruki šampioni sveta, i znalo se da pobednik u trajno vlasništvo dobija Trofej Žila Rimea, čuvenu boginju Niku.

Preumorni Italijani ipak nisu bili dorastao protivnik veličanstvenim Kariokama. Seriju golova je otvorio Pele, koji je sjajno nadskočio Burgniča, i glavom zakucao loptu u gol. Boninsenja je samo uspeo da izjednači do poluvremena, i to je bilo sve. U drugom delu, na terenu je postojao samo jedan tim. Žerson je doneo vođstvo i veliku radost svojim zemljacima.

Žerson

Žerson de Oliveira Nunes, još od malih nogu poznat i kao Papagaj, zbog toga što non stop priča na terenu. Desetka Sao Paola, čiji su otac i ujak takođe bili veliki fudbaleri, nije ni mogao da bude ništa drugo do fudbaler. I to kakav. Mozak ekipe, zlatna levica, igrač sa najtačnijim pasom u brazilskoj reprezentaciji, i najbolji igrač finala.


Pet minuta posle Žersona, pogodio je i Žairzinjo, čisto da otkloni svaku dilemu. Ipak, najlepši momenat čitavog šampionata se dogodio pred sam kraj. Tostao se vratio gotovo do svog šesnaesterca i oduzeo jednu loptu. Odbrambeni igrači su kombinovali, da bi Klodoaldo predriblao četvoricu Italijana, dodao Rivelinju, ovaj unapred do Žairzinja, koji je prosledio do Pelea. Pele je zastao, odložio na desnu stranu, gde je u punom trku loptu zahvatio Karlos Alberto i zakucao je u mrežu Azura.

Večiti Kapiten, kako su ga zvali će samo par minuta kasnije podići trofej koji je Brazilu pripao u trajno vlasništvo.

Šta je bilo posle ?

Neki su postali treneri, drugi igrali i posle četrdesete godine života. Nažalost, ima i onih koji su poginuli u saobraćajnim nesrećama, ili umrli od infarkta. Svoju popularnost su pokušali da iskoriste i u politici, ali i za pokretanje sopstvenog brenda cigara.

Pele, najčuvenija desetka Brazila i Santosa, je postao najveći fudbaler sveta svih vremena.

Trofej Žil Rime je dva puta ukraden. Prvi put u Engleskoj 1966. ali je pronađen posle sedam dana. Kasnije, 1983. je ukraden i nikada nije pronađen.

Klinci širom sveta danas imaju prilike, zahvaljujući internetu i sačuvanim snimcima da gledaju najboji tim svetskih prvenstava ikad. Iako su sačuvali mrežu samo protiv Engleske, iako su primili po dva gola od Rumuna i Peruanaca, taj slavni napad je sa 19 golova Brazilu omogućio da vrati titulu a sebi obezbedio mesto u fudbalskoj večnosti.

Pet desetki Brazila na jednom mestu. U večnosti.