Original iz Brazila: Kako je Zuba ušao u legendu

Ima tih nekih tipova čija te sama pojava ostavi bez daha, koje ne zaboravljaš ni ako se trudiš.
Od svih sala i balona u kojima smo igrali godinama, ”Jarac” ostaje najupečatljiviji. Galerija likova koja se pojavljivala na tim ”terminima”, mogla bi inspirisati režisere i pisce da o njima naprave film ili napišu knjigu.

Dok ispijamo piće posle tekme, kao svojevrsni ritual, i raspravljamo o našim skromnim fudbalskim kvalitetima, konobar mi prilazi i kaže: “Šta pijete, pita gospodin koji sedi pored vrata?”

Savke.. Profesor Savić, za studente i za kolege, ali za nas koji ga znamo sa malog fudbala jednostavno Savke. Stena. Mogao je da igra tri termina a da se ne umori. A ”Jarac” nije obična sala, tu se trči bez prestanka. Lopta nema gde da izađe, i hteo, ne hteo, moraš da trčiš.

Upoznali smo se devedesetih, na terminu. I odmah se skapirali, na prvu loptu. Ja, klinac, sam džonjao u napadu, a on, dosta stariji, mi je uvek čuvao leđa. Uvek. I bio sam siguran. I kada sam se povređivao i kidao ligamente kolena, uvek je bio tu. Da mi ne da da odustanem. Nikad. Da me podseti da je ceo život neprestana borba. I da, ako si dovoljno uporan i istarajan, nagrada stiže na kraju.

“Pa vidi Ronalda, posle svega što je proživeo!”, tako me je motivisao.

Luis Nazario de Lima. Ronaldo. Pravi Ronaldo. Zuba.

Klasična brazilska priča 

Klasična brazilska fudbalska i životna priča. Dete razvedenih roditelja, koje umesto da ide u školu, po ceo dan igra fudbal na ulicama Rio De Žaneira. A počeo je u salama, futsal mu je bio prva ljubav. I omogućio mu da tehniku na malom prostoru dovede do savršenstva.

Hteo je u Flamengo, na probu, ali kažu da nije imao novca za autobusku kartu da ode na probu, pa je otišao u Kruzeiro. U jednoj sezoni Kup Brazila i prvak države Minas Žerais. Na samo jednoj utakmici, protiv Baije, pet golova. Sa samo 17. I pravac Evropa, PSV Ajndhoven. A da, i prvak sveta sa Brazilom 1994. iako nije ni ulazio u igru. Znao je da će doći njegovo vreme.

Ustajem i prilazim stolu pored vrata. Širok, prijateljski osmeh i čvrst stisak ruke. Priča mi kako je već deda, kako ide u penziju na kraju godine, pita za moje klince. Pita i za moje koleno. Nije zaboravio. A nisam ni ja.

Ronaldo je u Evropi odmah privukao pažnju. Sjajna konstitucija, brzina, šut i levom i desnom. I onaj korak nazad i onda munjevito unapred. U dve sezone u Holandiji, gotovo gol po utakmici, a to privlači pažnju najvećih. Barsa je bila brža od Intera i Maradonin rekord po visini obeštećenja je oboren, a Ronaldo je stigao na “Kamp Nou”.

Sa Barselonom je uzeo Kup Kralja i Superkup Španije. I postao najbolji strelac lige. Proslavljao je golove raširenih ruku imitirajući statuu Hrista Spasitelja iznad svog rodnog Rija. Igrao je i na našoj “Marakani”, u Kupu Kupova koji je i osvojio te godine. Novine su bile pune hvalospeva o mladom Brazilcu, čak su išli dotle da su pisali da se Pele vratio. Na kraju 1996. godine stiže i nagrada za najboljeg fudbalera sveta. Sa 20 godina.

Rekord do rekorda 

Na kraju te sezone je trebalo da produži jednogodišnji ugovor sa Barsom, sve je bilo spremno, ali je uprava ispala neozbiljna i put u Inter je bio otvoren. Opet je oborio rekord po visini transfera, kao jedini kome je to uspelo dve godine zaredom.

Na ”Meaci” je dokazao klasu, davao golove kao od šale, iako je igrao protiv najboljih odbrambenih igrača na svetu. Navijači su ga dizali u nebesa, a saigrači obožavali. Proslavljali su golove imitirajući glancanje njegovih kopački. Tu je i dobio nadimak Fenomen-Il Fenomeno. I verovao je da je došlo vreme i za osvajanje svetskog prvenstva. A Francuska 1998. je bila prava prilika za to.

Za svetske šampione, Brazilce, je do finala sve išlo manje-više, planirano. Prvi u grupi, pa u osmini i četvrtfinalu Čileancima 4 pa Dancima 3 komada. U polufinalu gol Ronalda iz igre i kasnije u penal seriji protiv Holanđana, i finale sa domaćinom je bilo zakazano.
Sat pre finala, selektor Zagalo je predao spisak postave sudiji i delegatu. U prvih jedanaest Brazila Edmundo. Edmundo? Edmundo.

“Gospodine Zagalo, jel ovo neka greška? Gde je Ronaldo?”

Veče pre finala, umesto odmora i koncentracije za sutrašnji meč, šok. Ronaldo je pao na pod svoje hotelske sobe, previjajući se od bolova. Pena koja mu je izbijala na usta ukazivala je na jak epileptični napad. Posle dva sata se smirio i zaspao. Svi ostali nisu.

Pod jezivim pritiskom, posle neprospavane noći, selektor Zagalo ipak uslišava molbe svoje prve zvezde i šalje Ronalda na teren.

Nije se video na najvažnijoj utakmici. Zidan jeste, i Francuska uzima prvu titulu. Ronaldu za utehu dodeljuju titulu za najboljeg igrača turnira. Slaba je to uteha. On, Fenomen, je hteo da bude svetski šampion.

Povreda kolena 

Kraj 1999. i početak 2000. je prvi put ozbiljno povredio koleno, i pauza je bila neminovna. Nedovoljno zalečen, sa velikom željom da osvoji Kup Italije protiv Lacija, posle samo šest minuta igre doživljava jezivu povredu. Doktori kažu da mu je čašica bukvalno eksplodirala. Krik i iznošenje sa terena od strane Simeonea se i dan danas prepričava. Posle takve povrede, igrači obično završavaju karijeru.

A njegova je bar bila prebogata. Jednom svetski i dva puta kontinentalni šampion sa Brazilom, sa klubovima u kojima je igrao je osvojio bezbroj trofeja, ali još uvek željan igre, nije imao nameru da se penzioniše.
Oporavak je bio dug, vreme za razmišljanje još duže. Dve i po godine, dve operacije i bezbroj lekarskih komisija. Sve je izdržao. Krajem 2001. Zaneti mu prepušta kapitensku traku Intera, i magija se vraća na terene Serije A. Novi Mundijal je bio pred njim.

“Još uvek igraš?”, pita me Savke sa očinskim interesovanjem.

Igram. Zahvaljujući tebi.


Brazil je nekako prošao Južnoameričke kvalifikacije, ali nije igrao sjajno. Ipak trio R, Rivaldo, Ronaldinjo i Ronaldo je na prvenstvu u Japanu i Južnoj Koreji odigrao sjajno. Fenomen je pogađao na svakoj utakmici, osim u četvrtfinalu protiv Engleske. Čak osam puta na celom turniru. Jedini strelac protiv Turske u polufinalu i oba gola Oliveru Kanu u finalu. I Brazil je svetski šampion, rekordni peti put.
Kakav povratak otpisanog, kakvo olakšanje. Na kraju 2002. treći put je proglašen FIFA igračem godine. Tu titulu je posvetio lekarima. Ali Fenomen ne bi bio fenomen da nije radio fenomenalne stvari, na terenu i van njega.

U to vreme, Real je stvarao Galaktikose, i Ronaldo je znao da mu je mesto pored Zidana, Figa, Raula, Roberta Karlosa, Bekama. Na debiju dva gola Alavesu, na kraju sezone šampion Španije i sveta, plus Superkup Španije. Nestvarno.

Šta je bilo posle? 

Milan, pa Korintijans su bile poslednje stanice neverovatne karijere. Jedini je igrač u istoriji koji je davao golove za Real i Barsu u “El Klasiku”, i za Inter i Milan u "Derbiju Dela Madonina”. Nikada nije osvojio Ligu Šampiona, ali je het-trik na “Old Trafordu” protiv Mančestera za pobedu od 4:3 ostao zapamćen do dan danas. Par minuta pre kraja meča, ceo “Teatar snova” je ustao i ovacijama ga ispratio na klupu. Ušao je u “Kuću slavnih” Intera i u najboljih 11 Reala svih vremena. Zasluženo.

Privatno je snimao reklame, postao zaštitno lice “Najka”, igrao i organizovao humanitarne mečeve. Postao je većinski vlasnik Valjadolida, a nedavno i Kruzeira. Posle troje dece iz nekoliko veza sa manekenkama i glumicama, odlučio je da se podvrgne vazektomiji. Fenomen.

“Ajd` dođi na termin, utorak i četvrtak od 2 do 4. I ponesi malo magije”, poziva me Savke dok se rastajemo.