"Sad umiru i oni koji nekad nisu," rekao je veliki američki pisac Ernest Hemingvej. Za nas koje je fudbal zasvojio tokom Italije '90, smrt Salvatorea Škilaćija na simboličan način predstavlja i smrt detinjstva, potvrđujući reči Hemingveja. Sada zaista umiru i oni koji nekad nisu…
Tog dalekog italijanskog leta, Skilaći je ostavio neizbrisiv trag. Sa šest golova, bio je najbolji strelac Svetskog prvenstva. Za one koji nisu pratili Seriju A (što je tada bilo teško), pojavio se niotkuda, u četiri nedelje postao globalna zvezda i zatim nestao u nepoznato. Italija je na kraju završila treća, jer je u polufinalu izgubila od Maradonine Argentine. U Maradoninom Napulju. Skilaći je na toj utakmici učinio svoje: postigao je gol. Ali to nije bilo dovoljno i snovi Italije su se završili. Magične noći pod Vesuvom okončane su suzama.
Ali idimo redom. Pre početka turnira, tada dvadesetpetogodišnji Toto Skilaći, mali, žilavi Sicilijanac iz Palerma, odigrao je samo jednu utakmicu za reprezentaciju. Juventus ga je pronašao u drugoj ligi kod Mesine, a u crno-belom dresu Stare dame mu je išlo jako dobro u sezoni 1989/90. Zbog toga ga je selektor Azeglio Vičini uvrstio među 22 igrača za domaći mundial. Prvobitno je bio predviđen kao rezerva. Ni sam nije očekivao da će igrati više od marginalne uloge.
Međutim, kada na otvaranju turnira na Olimpiku protiv Austrije Azurima nije išlo, Vičini je u 75. minutu poslao Skilaćija umesto Andree Karnevalea. Tri minuta kasnije, nakon asistencije Đanluke Vijalija, postigao je pobedonosni gol. Ipak, na sledećoj utakmici protiv SAD-a ponovo je bio na klupi. Odigrao je veći deo drugog poluvremena, ali ovog puta nije postigao gol. Kasnije se ispostavilo da je to bila jedina utakmica na tom prvenstvu na kojoj mali Sicilijanac nije zabeležio pogodak.
Da bi bila prva u grupi i nastavila da igra u Rimu, Italija je morala na poslednjoj utakmici da pobedi Čehoslovačku. Skilaći je prvi put bio u startnoj postavi i već u 8. minutu postigao je gol. Utakmicu je obeležio Roberto Bađo, koji je na kraju postigao jedan od najneverovatnijih pojedinačnih golova u istoriji fudbala.
Ova dva izuzetno važna gola u grupnoj fazi bila su dovoljna da Skilaći počne i utakmicu osmine finala protiv Urugvaja. Za poverenje se Vičiniju odužio svojim trećim golom, koji je u 65. minutu konačno slomio žilavu odbranu i Azurima obezbedio četvrtfinale.
U četvrtfinalu protiv Irske, Toto je ponovo bio igrač odluke, kada je u 38. minutu savladao kultnog golmana Celtika Pata Bonera. Irci su pod Džekom Čarltonom bili žilavi i vrlo neugodna ekipa, ali na kraju je Skilaći ponovo bio taj koji je spasio Italiju. Irska nikada pre niti kasnije nije bila u četvrtfinalu svetskog prvenstva, tako da je Skilaći postao deo njihove fudbalske mitologije. Kasnije je nastupao i u irskoj reklami za pivo.
Sada je Skilaći već bio prava zvezda i heroj naroda. Heroj magičnih noći. Bez njegovih golova, Italija, uprkos izvanrednom sastavu, verovatno ne bi stigla među četiri najbolje.
U polufinalu protiv branitelja titule Argentine, Italija je prvi put na ovom prvenstvu morala da igra van Rima. U Maradoninom Napulju. Pre utakmice, Maradona je pozvao Napolitance da ne navijaju za Italiju, jer ih ostatak države prezire i omalovažava. I atmosfera je zaista bila drugačija nego u Rimu. Malog Sicilijanca to nije omelo. Već u 17. minutu postigao je gol, odbitak iz blizine, već peti na turniru, i sve je izgledalo savršeno. "Gol di Schillaci ancora! Ancora Toto! Ancora Schillaci!" vikao je italijanski komentator.
Međutim, svetlokosi Klaudio Kaniđa je u drugom poluvremenu izjednačio, a zatim su Argentinci – neizbežno, s obzirom na to da su imali Serhia Gojkočea – pobedili nakon izvođenja penala. Skilaći nije izveo nijedan od pet italijanskih penala. Priča se da je odbio tu priliku zbog povrede.
Na utakmici za treće mesto protiv Engleza, nije odbio priliku sa bele tačke. Tik pred kraj utakmice. Za svoj šesti gol i titulu najboljeg strelca. Hladnokrvno je savladao Petra Šiltona i oprostio se od svetskog prvenstva na isti način na koji se predstavio – sa golom.
Njegova karijera kasnije nikada više nije dostigla te visine. Godine 1992. prešao je iz Juventusa u Inter, gde je ostao dve godine, a fudbalsku karijeru, kao i mnogi drugi poznati fudbaleri tog vremena, završio na Japanu. S obzirom na talenat, možda je mogao postići i više, ali to uopšte nije važno. Tih četiri nedelje bio je kralj Italije, kralj strelaca i gotovo kralj sveta.