(foto: zvanični klupski sajt)
Beitar Jerusalim je kao klub preuzeo "politiku" navijačke grupe, koja ima ekstremne poglede.
Ekstremistički navijači jerusalimskog Beitara, jednog od najvećih izraelskih klubova, veoma su ponosni na naziv "najrasističniji klub u zemlji", jer oni sami tako označavaju svoj fudbalski tim. Reč je o ekstremno desničarskoj navijačkoj grupi La Familija, koja je potpuno "privatizovala" spoljašnji izgled jerusalimskog giganta. Zbog toga Beitar ostaje jedini izraelski klub u kojem nikada nije igrao neki fudbaler arapskog porekla.
Da Beitar ima najrasističniju navijačku bazu u Izraelu, naravno, nije slučajnost. Klub su 1936. godine osnovali Šmuel Kirštajn i David Horn, pripadnici organizacije Beitar (ili Betar), pokreta koji je bio zasnovan na ideologiji revizionističkog sionizma. Mnogi članovi kluba u tom periodu pripadali su paravojnim organizacijama Irgun i Lehi, koje su tokom perioda Britanske Palestine bile odgovorne za terorističke napade i pokolje palestinskih civila.
Nakon nastanka izraelske države, klub je prvo igrao u regionalnoj jerusalimskoj ligi, a kasnije u drugoj ligi, da bi 1954. godine prvi put ušao u prvu ligu. Igrali su samo jednu sezonu, a zatim su 1968. godine ponovo došli na najviši nivo. Prvi od šest titula šampiona osvojili su 1987. godine, a zlatne godine kluba bile su devedesetih godina prošlog veka, kada su tri puta bili šampioni i uspostavili se kao jedan od najvećih izraelskih klubova sa navijačima širom zemlje.
Navijačka grupa La Familija osnovana je 2005. godine i postepeno je postala lice kluba. Čak je i "večiti" izraelski premijer Benjamin Netanjahu i mnogi drugi istaknuti političari iz njegove stranke Likud deklarisali da su navijači Beitara i rado su se pojavljivali na počasnoj tribini tokom najvećih uspeha. Netanjahu je u prošlosti skrajno desničarske navijače Beitara i Makabija iz Tel Aviva znao koristiti i za napade na protestante koji su protestovali protiv njegovih pokušaja da izbegne sudski proces zbog korupcije.
2009. godine kapiten Beitara Aviram Bruhijan u jednom intervjuu rekao je da ne bi imao nikakvih problema da u timu igra neki Arap. La Familia ga je odmah pozvala na sastanak, a već sledećeg dana je dao izjavu: "Žao mi je zbog bola koji sam prouzrokovao navijačima i razumem da sam ih povredio. Važno je da shvate da sam sa njima bez obzira na sve. Nisam ja taj koji odlučuje o tim stvarima, ali ako navijači ne žele arabskog igrača, onda jednostavno neće biti arabskog igrača u Beitaru."
Ultrasi Beitara ne mrze samo Arape, već sve muslimane. Ipak, u prošlosti je nekoliko fudbalera muslimanske veroispovesti već obuklo Beitarov žuti dres. Jedan od njih bio je i Albanac Viktor Pačo, bivši igrač Maribora, koji je za Beitar igrao u dva navrata (1999/2000 i 2001/2002).
Najviše prašine u tom pogledu podigli su čečenski fudbaleri Džabrail Kadijev i Zaur Sadajev, koji su potpisali za Beitar 2013. godine. Članovi La Familije odmah su osudili ovaj potez klupske uprave, a na sledećem meču su okačili transparent: "Beitar će zauvek biti čist". Tada su dva člana La Familije zapalila klupske prostorije, a kada je Sadajev postigao gol na utakmici protiv Makabija iz Netanje, navijači su protestno napustili svoju istočnu tribinu. "500 navijača drži ceo klub kao taoca", odgovorio je generalni direktor Beitara Itzik Kornfein. Čak je i Netanjahu osudio paljenje klupskih prostorija. Ipak, Čečeni su uskoro napustili Beitar.
Činjenica je da nisu svi navijači Beitara histerični rasisti i šovinisti. Mnogi među njima žele samo da mirno gledaju fudbal i navijaju za svoj klub, ali u takvim okolnostima to je veoma teško. Kada La Familia peva pesme o ubijanju Arapa, na primer: "Neka to bude dečko, devojka ili starac, svakog Arapa ćemo zakopati duboko pod zemljom", teško je pretvarati se da se to ne događa.
"Sećam se da sam sedeo na stadionu i rekao gradonačelniku Jerusalima Ehudu Olmertu da ovo što se dešava na istočnoj tribini nije dobro i da ćemo im, ako budemo ćutali, dati legitimitet", rekao je bivši predsednik kluba Reuven Rivlin, koji je u periodu od 2014. do 2021. godine bio i predsednik Izraela. "Vi ste lideri zajednice, vlade, recite nešto. Ali su to radije ignorisali da ne bi naljutili svoje navijače."
Rasizam se poput raka ušao u klub, koji bi trebao biti među najboljima u Izraelu, ali već od 2008. godine čeka na novu titulu šampiona, a u poslednjim godinama nisu ni blizu vrha tabele. Prošle sezone su bili tek jedanaesti, samo tri boda iznad zone ispadanja. Takođe, u evropskim takmičenjima im ne ide mnogo bolje. Ove godine su eliminisani iz kvalifikacija za Konferencijsku ligu, u koju su ušli kao pobednici kupa, već na prvoj prepreki, kada ih je lako eliminisao grčki PAOK. Pre toga su poslednji put igrali u kvalifikacijama za Ligu Evrope u koronskom periodu 2020. godine, kada ih je u prvom kolu eliminisala albanska Teuta.
"Opadanje Beitara je i opadanje Jerusalima. Svetog, mrziteljskog, ranjenog i očajno siromašnog", napisao je izraelski novinar Šaul Adar, koji je o klubu napisao knjigu na engleskom jeziku. "Zbog velikog broja ortodoksnog i palestinskog stanovništva, Beitar je tim sa malo lokalnih navijača. Veliki deo svoje navijačke baze su izgubili zbog šovinizma, koji mnogi navijači nisu mogli više da podnesu. Privukli su sve više ekstremista, a navijači koji su želeli da uživaju u fudbalu bez mržnje, našli su se u situaciji da su bili istisnuti. Danas moraš biti deo La Familije ili skakati kroz beskrajne kognitivne obruče da bi mogao da budeš navijač Beitara."
Adar je vrlo lepo opisao i jednostavnu činjenicu da je fudbal uvek samo odraz društva i da klub koji predstavlja Jerusalim nije mogao biti drugačiji: "Beitar je klub iz jednog od najnestabilnijih mesta na svetu. Kada prošetate po Hramovskoj gori, u blizini veličanstvene Stene kupole, uz džamiju Al Aksa, iznad Zapadnog zida, samo nekoliko koraka od crkve Svetog groba, možete se osećati kao da hodate po vrhu aktivnog vulkana. Svaki dan na ulicama prelepog Starog grada možete pronaći desetine samoproglašenih proroka. Vazduh je prožet religijom i takvo mesto ne može imati normalan tim."