(foto: zvanični klupski sajt)
Fudbal u senci bombi: Dok se Liban ponovo suočava sa razaranjem i izraelskom agresijom, malo ko zna da ova mediteranska zemlja krije jednu od najfascinantnijih i najkompleksnijih fudbalskih priča na svetu. Pročitajte kako se duboke verske i političke podele između sunita, šiita, hrišćana i Druza reflektuju na tamošnje kultne klubove, gde su stadioni neretko ogledalo političkih elita i samog Hezbolaha.
Liban je zbog izraelske agresije ponovo na naslovnim stranama svih svetskih medija. Nesrećna zemlja na obali Sredozemnog mora, severno od jevrejske države i zapadno od razrušene Sirije, pretrpela je ogromno zlo u 20. i 21. veku. U periodu od 1975. do 1990. godine u zemlji je besneo građanski rat između hrišćana i muslimana, koji su za okupaciju iskoristile Sirija i Izrael. U tom konfliktu život je izgubilo oko 150.000 ljudi.
Izrael se iz južnog Libana povukao 2000. godine, a Sirija iz ostatka zemlje pet godina kasnije. Usledio je još jedan rat Hezbolaha sa Izraelcima (2006. godine) i konstantna politička nestabilnost. U sklopu rata protiv Irana, Izraelci su ove godine ponovo počeli sistematski da uništavaju južni Liban, gde je većinska populacija šiitska i gde deluje pokret otpora Hezbolah, koji podržava Iran.
Uz sve to, Liban ima i veoma bogatu fudbalsko-istorijsku kulturu. Fudbal je, kao i svuda u svetu, odličan odraz libanskog društva, koje se sektaški deli prvenstveno na hrišćane i muslimane, a potom i na katoličke maronitske hrišćane i pravoslavce, kao i na sunite i šiite. Konflikti između maronita i pravoslavaca, te između sunita i šiita, skoro su još žešći nego oni između hrišćana i muslimana. Ako u ovu mešavinu dodamo i Druze, koji imaju svoju monoteističku veru, slika je potpuna. Sve ove podele se direktno oslikavaju i na libanske fudbalske klubove.
Al Ansar: Klub sunitske elite i bogatih slojeva
U prestonici Bejrutu, gde živi skoro polovina libanskog stanovništva, smeštena je velika većina najvažnijih fudbalskih klubova koji dolaze iz različitih gradskih četvrti.
Osnovan 1951. godine, Al Ansar je najuspešniji libanski fudbalski klub. Dolazi iz bejrutskg sunitskog kvarta Tarik el Džideh i ima pretežno sunitsku navijačku bazu. U prošlosti je bio pod patronatom premijera Rafika Haririja (ubijenog 2005. godine), dok je danas njegov predsednik i sponzor uticajni političar i član parlamenta Nabil Badr. Bez političkog patronata u libanskom fudbalu se jednostavno ne može. Al Ansar ima 15 titula državnog prvaka i važi za klub viših slojeva i elite, iako su prvu titulu osvojili tek 1988. u smiraj građanskog rata.
Međutim, stvari nikada nisu crno-bele. Kako je pre nekoliko godina engleskom novinaru Džejmsu Montegjuu ispričao član uprave Al Ansara, Mahmud Natur:
Ne mogu da poričem da smo mi sunitski klub, ali imamo mešovitu ekipu. Članovi upravnog odbora su i šiiti i suniti, a jedan je čak i Jevrejin. Za nas je najvažniji fudbal. To što smo sunitski klub ne znači da se bavimo politikom. Trudimo se da izgradimo profesionalan klub.
Nejmeh: Narodna "Zvezda" i glas gladnog naroda
Veliki rival Al Ansara je radnički klub Nejmeh (Zvezda), koji su 1945. godine u mešovitoj četvrti Ras Bejrut osnovali suniti i Druzi iz radničke klase, odakle klub i crpi najveći deo navijačke baze. Zvezda u imenu i grbu je verski simbol Druza, ali i međunarodni simbol radničke klase. Iako je klub danas pod patronatom uticajne porodice ubijenog bivšeg premijera, sunita Rafika Haririja (po kome se zove i stadion), navijači kluba dolaze iz nižih slojeva i svih su verskih uverenja.
Ne sviđa mi se što se stadion zove po njemu, ispričao je pre četiri godine hrvatskoj novinarki Ivani Perić vođa ultrasa Nejmeha. Ali po njemu se zove 'pola grada' otkako je ubijen. Veći je problem što se klubom upravlja na isti način na koji je Haririjeva politika vodila grad i državu. Nejmeh je talac jedne uske profiterske priče i uske političke partijske vizije.
Uprkos svim problemima, Nejmeh ostaje narodni klub koji podržavaju i suniti, i šiiti, i Druzi, i hrišćani. Njegovi navijači su 2019. godine, tokom velikih protesta protiv političke elite u Libanu, na stadionu redovno kačili transparente sa porukom: "Ako narod bude gladan, poješće svoje vladare!" Sa devet titula prvaka, Nejmeh je drugi najuspešniji klub u zemlji. Prvu titulu osvojio je 1973, a poslednju pre dve godine.
Veliki bejrutski derbi između Al Ansara i Nejmeha nekada je privlačio i do 40.000 navijača na nacionalni stadion. U ratnim uslovima, to danas više nije moguće.
Al Ahed: Moćna mašinerija pod patronatom Hezbolaha
Treći veliki bejrutski klub je Al Ahed, osnovan 1964. godine u šiitskoj četvrti Uzai, koji se u prvu ligu plasirao tek 1996. godine. Najveću bazu navijača ima na jugu grada, u šiitskom kvartu Dahijeh. Klub se nalazi pod direktnim patronatom Hezbolaha i u poslednje dve decenije osvojio je svih svojih devet državnih titula. Godine 2019. postao je prvi libanski klub koji je osvojio neko kontinentalno takmičenje, pobedivši u finalu AFC kupa severnokorejski 25. april iz Pjongjanga.
Iako bez novca koji obezbeđuje Hezbolah klub nikako ne bi mogao da funkcioniše na tako visokom nivou, generalni sekretar Al Aheda, Mohamed Asi, uveravao je Džejmsa Monteg jua da klub prevazilazi sektaške okvire:
Mi smo tim celog Bejruta. Ovo jeste šiitska četvrt, ali navijači Al Aheda nisu samo šiiti; dolaze iz svih političkih okruženja. Ali mi ovde ne pričamo o politici. Ovo je fudbalski klub. Dobar fudbalski klub.
Hrišćanski derbi Bejruta: Maroniti protiv Pravoslavaca
U četvrti Ašrafijeh na istoku Bejruta, koja je većinski hrišćanski deo grada, nalazimo dva manje uspešna kluba, Sages i Rejsing, koji imaju dugu tradiciju i snažan identitet.
Sages (što na francuskom znači Mudrost), osnovan 1943. godine, klub je maronitske katoličke zajednice. Sa druge strane, za Rejsing klub, osnovan 1934. godine, navija pretežno pravoslavno stanovništvo. Sages nikada nije bio šampion, dok Rejsing ima tri titule, ali je poslednju osvojio davne 1970. godine.
Rivalstvo između ova dva hrišćanska kluba je ekstremno veliko, pa je "derbi četvrti Ašrafijeh" uvek usijan, a navijači se bukvalno ne podnose.
Među nama nema nikakve solidarnosti, nije je bilo ni tokom rata, rekao je Montegjuu bivši selektor reprezentacije Libana i legenda Sagesa, Emil Rustam. Ne razumem to. Živimo u 21. veku, a i dalje pravimo razliku između maronita i pravoslavaca. Imamo dva Vaskrsa. Da li je Hristos umro dvaput?
Klubovi Druza: Fudbalska "Čistota" i lokalni rivali
Druzi, pripadnici specifične monoteističke avramovske religije, čine nešto više od pet odsto stanovništva Libana. Njihov glavni klub je Safa, osnovan 1939. godine, koji je bio državni prvak tri puta (u periodu od 2012. do 2016. godine). Safa (što na arapskom znači Čistota) ima sedište u četvrti Vata el Msajtbeh, a u prvu ligu je ušao 1961. godine.
Njihov najveći rival je drugoligaš Aha Ahli iz četvrtog po veličini libanskog grada Aleja. Pošto i za Aha Ahli uglavnom navijaju Druzi, ovo rivalstvo ipak nije toliko toksično i ekstremno kao ono između Al Ansara i Nejmeha ili rat između hrišćanskih klubova Sagesa i Rejsinga.