(foto: Getty Images)
Pre nekoliko dana, fudbalski svet je izgubio posebnog čoveka, koji je bio odličan trener i neko ko je znao da ceni život. Sven-Goran Erikson je često bio nerazumevan, ali je zato veoma dobro razumeo druge.
Prošle nedelje nas je napustio legendarni Šved Sven-Goran Erikson, jedan od najboljih i najšarenijih evropskih trenera na prelazu iz prošlog u ovo milenijum. Spisak njegovih dostignuća je dug i raznovrstan, ali se najviše pamti kao prvi strani selektor engleske reprezentacije, koju je vodio od 2001. do 2006. godine.
"Sven je bio opušten, respektabilan, uljudan i veoma inteligentan", opisao je Adrian Bevington, bivši PR predstavnik Engleskog fudbalskog saveza, koji je pet godina blisko sarađivao s njim.
Erikson je rođen u malom mestu Sune, u ruralnom jugozapadu Švedske, blizu norveške granice. "Rođen sam usred šume", voleo je da se šali. Njegova igračka karijera nije bila posebno zapažena, a sa samo dvadeset sedam godina, okačio je kopačke o klin. Prvu priliku kao trener dobio je u Dagerforsu, a sa trideset godina postao je trener švedskog giganta IFK Geteborga. Po uzoru na engleske trenere Bobija Hugtona u Malmeu i Roja Hodžsona u Halmstadu, napustio je igru sa librom i uveo "engleski sistem" 4-4-2.
Godine 1982. osvojio je sve što se moglo osvojiti sa Geteborgom: švedsko prvenstvo i kup, a uz to i Kup UEFA, što nijednom skandinavskom klubu nije uspelo pre toga. Iako se klub u tom periodu suočavao sa značajnim finansijskim teškoćama, Erikson je uspešno navigirao kroz turbulentne vode. U prvom krugu eliminisao je finski Hako, u drugom austrijski Sturm, u osmini finala rumunski Dinamo, u četvrtfinalu špansku Valensiju, na predposlednjoj stepenici nemački Kaiserslautern, a u finalu pobedio HSV ubedljivo: 1:0 kod kuće i 3:0 u Hamburgu.
Ovaj uspeh mu je otvorio vrata evropskog fudbala. Tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, vodio je nekoliko prestižnih klubova: Benfiku, Romu, Fiorentinu, Sampdoriju, a od 1997. do 2001. i Lacio, sa kojim je osvojio italijansko prvenstvo. Tokom tog vremena, za njega su igrali Serhio Conseisao, Alen Bokšić, Roberto Manćini, Siniša Mihajlović, Alesandro Nesta, Diego Simeone, Pavel Nedved, Dejan Stanković, Simone Inzagi, Huan Sebastian Veron i mnogi drugi veliki igrači u plavom dresu.
Nakon toga je usledio najviše medijski istaknut deo njegove fudbalske karijere, kada je postao selektor engleske reprezentacije, koja je nakon niza neuspeha želela da pokuša nešto novo. Ovo je bilo vreme takozvane "zlatne generacije", kada su dres sa tri lava nosili Dejvid Siman, Džon Teri, Ešli Kol, Pol Skols, Dejvid Bekam, Frenk Lampard, Stiven Džerard, Majkl Oven, Vejn Runi i mnogi drugi fudbaleri čija su imena i dalje poznata svima koji iole prate fudbal.
U pet godina, odveo je Englesku na tri velika takmičenja (Svetsko prvenstvo 2002, Euro 2004 i Svetsko prvenstvo 2006) i u sva tri slučaja su ispali u četvrtfinalu. Ipak, Englezi će ga zauvek pamtiti po istorijskoj pobedi nad Nemačkom u kvalifikacijama za SP 2002, kada je u septembru 2001. godine, deset dana pre terorističkog napada na Njujork, razbio Nemce u Minhenu sa neverovatnih 5:1. Engleska nije pobedila na nemačkom tlu od 1965. godine, a pored toga, Nemačka je izgubila kod kuće samo jednom u poslednjih 60 kvalifikacionih mečeva za SP.
Njegovo vreme na čelnoj poziciji engleske reprezentacije obeleženo je i histeričnim praćenjem njegovog privatnog života od strane britanskih tabloidnih medija. Erikson je bio bonvivan i ljubavnik, a njegove afere sa raznim ljubavnicama ispunjavale su stranice engleskih tabloida. Smireni Šved to nije previše smetalo, smatrao je da je čudno što Englezi tako puritanski osuđuju nešto što je njemu bilo potpuno prirodno.
Tek nakon njegovog odlaska pokazalo se da su njegova dostignuća sa engleskom reprezentacijom bila sasvim pristojna, jer je Engleska pod Stevom Meklarenom i Fabiom Kapelom bila katastrofalna, nije se kvalifikovala za Euro 2008 i igrala je očajno u grupnoj fazi SP 2010 pre nego što je ispala u osmini finala.
Nakon što je napustio selektorsku poziciju Engleske, Eriksonova karijera se polako spuštala. Vodio je još tri engleska kluba (Mančester Siti, Notts Kaunti i Lester), tri reprezentacije (Meksiko, Obalu Slonovače i Filipine) i tri kineska kluba (Guangzhou R&F, Šangaj SIPG i Šenžen).
U januaru 2024, pet godina nakon što je napustio svoj poslednji fudbalski posao na Filipinima, otkriveno je da ima neizlečivi rak. Tako nas je prošle nedelje napustio jedan od najšarenijih, najzanimljivijih i najuspešnijih trenera poslednjih trideset godina.
O njegovim dostignućima kao trenera govore rezultati i trofeji, ali mnogo o njemu kao čoveku govori anegdota Didija Hamana, koji je bio njegov igrač u Mančester Sitiju. "Jednog jutra sam bio pored bazena u klupskim prostorijama, kada sam video Svena kako dolazi sa srebrnim pladnjem, na kojem su se nalazila dva čaše i boca šampanjca. Seo je pored mene i stavio čaše na sto. Pitao sam ga šta proslavljamo. Okrenuo se ka meni, nasmejao se tim svojim nežnim osmehom i rekao: 'Život, Kaiser. Proslavljamo život."