(foto: Getty Images)
Na San Siru odlučivali centimetri, ali i fudbalski razum.
U utorak uveče, u jednoj od kultnih katedrala italijanskog fudbala, na mitskom San Siru, gledali smo meč koji će s godinama gotovo sigurno dobiti mitski status. Gledali smo duel dva evropska giganta, koja (pre)dugo čekaju novi naslov šampiona Evrope. Inter već 15 godina, Barselona tačno deceniju. Gledali smo okršaj dve veoma različite fudbalske filozofije, dva fascinantna trenerska uma, dva gotovo dijametralno suprotna ideologa.
S jedne strane fleksibilni Simone Inzagi, s druge rigidni Hansi Flik.
S jedne strane nenaoružana vojska Katalonije, više od kluba, simbol katalonskog naroda, dete katalonske buržoazije koje je u poslednje dve decenije preraslo lokalne okvire i postalo globalni fenomen, školski primer globalizacije i komercijalizacije fudbala.
S druge strane klub milanske srednje klase, koji je odavno nadrastao te okvire. Klub koji je prvi u Italiji prihvatio kosmopolitski internacionalizam, koji mu je i dao ime. Uz Juventus i Milan, član nedodirljive svete trojke italijanskog fudbala – tri giganta koja jedina na Apeninskom poluostrvu prevazilaze ukorenjeni italijanski kampanilizam.
Za širu fudbalsku javnost Barselona je bila favorit u ovom duelu, ali su stručnjaci s pravom tvrdili da su šanse izjednačene. Inter je, uprkos padu forme u poslednje vreme, tačno ona ekipa kojoj katalonski stil igre savršeno odgovara.
Simone Inzagi nije trener zarobljenik jednog modela, ideolog koji insistira na jednom jedinom načinu igre. On je jedan od najunikatnijih i najkreativnijih trenera poslednje decenije, sposoban da prilagodi svoju ekipu svakom protivniku. Dobro se snalazi u ulozi dominantne ekipe sa mnogo posed lopte, ali mu nimalo ne smeta ni da igra u niskom bloku, čekajući kontru. Za svaku situaciju ima pripremljen razrađen scenario.
Hansi Flik ima potpuno drugačiji pristup. Njegova Barselona će, bez obzira na protivnika, uvek igrati ofanzivno, sa samoubilački visokom zadnjom linijom, visokim ritmom i velikim brojem pasova. On to neće menjati ni u jednom slučaju, bez obzira na rivala i tok utakmice.
Oba pristupa su, naravno, sasvim legitimna, ali je utakmica od utorka pokazala da su taktička fleksibilnost i sposobnost prilagođavanja ipak praktičniji pristup u fudbalu na najvišem nivou, kada odlučuju nijanse.
Prvo poluvreme bilo je školski primer dominacije Nerazura, drugo klasična verzija njihove reaktivne defanzivne postavke. Barselona je, uprkos mladosti, ekipa koja uvek može da podigne nivo igre bez obzira na okolnosti. Inzagi sigurno nije želeo da igra drugo poluvreme na način na koji se igralo, na to ga je naterao Flik. Neka druga ekipa bi se teško snašla posle kolapsa i preokreta, ali Inter, uprkos umoru i padu forme u Seriji A, deluje mentalno izuzetno snažno. Čak i kad ne ide – ne odustaje, grize i traži rešenje.
Barselona trenutno deluje kao vrlo mlada i naivna ekipa, delimično zbog Flikove taktike, delimično zato što to zaista jeste. Genijalni klinci Lamina Jamal, Pedri i Kjubarsi svakako su dodatna vrednost i budućnost Barselone, ali se iskustvo i rutina ne mogu izrežirati.
La Masija je kičma i kamen temeljac Barselone otkako je početkom devedesetih Johan Krojf jednog dana otišao da gleda B tim i "otkrio" Pepa Gvardiolu, za kog su omladinski treneri tvrdili da je suviše mali i spor. Od tada je proizvodnja sopstvenih igrača u Kataloniji dostigla visine koje nijedna druga fudbalska škola u Evropi nije dostigla.
Interova Primaverа nikada neće proizvesti toliko vanserijskih talenata. Ali u ovom divljem, nepredvidivom milanskom večeru nisu presudili mladalački zanos i božanski talenat, već iskustvo, mentalna snaga, pragmatičnost i čelična nepokolebljivost.
Presudilo je to što je Inzagi pragmatičniji i prilagodljiviji trener od Flika. Što se u situacijama kada treba preokrenuti tok meča bolje snalazi. Presudilo je to što je genijalni Lamin Jamal pogodio stativu, a nepopustljivi Frančesko Ačerbi mrežu. Presudili su centimetri. I pored tri primljena gola – presudila je čvršća odbrana. Fratezijev pobedonosni gol pao je posle kolebljive, umorne, zbunjene Barsine odbrane, koja mu je ostavila previše prostora.
Nešto na kraju mora da odluči, jer nažalost obe ekipe ne mogu u finale. I tako je u finale otišla mentalno stabilnija i srećnija ekipa. A sreća se mora zaslužiti. A Inter ju je zaslužio.