(foto: Getty Images)
Dok Evropa traži golgetere, Skandinavija ih – izvozi.
Iako neki stručnjaci i taktički analitičari predviđaju da će klasični centarfor u fudbalu vremenom nestati, u ovom trenutku evropski fudbal ima nekoliko „devetki“ koje su neizostavne u svojim klubovima. Jedan od najplodnijih regiona za razvoj vrhunskih napadača u poslednje vreme postala je Skandinavija.
Dovoljno je pogledati Premijer ligu – kod vodećih klubova glavne napadačke uloge igraju Skandinavci: Norvežanin Erling Haland u Mančester sitiju i Šveđanin Aleksander Isak u Njukaslu. Vrlo je moguće da će sledeće sezone centarfor Arsenala postati još jedan Šveđanin – Viktor Đekereš. I Danac Rasmus Hojlund bio je solidan sa 14 golova za Mančester junajted, uprkos očajnoj sezoni tog kluba.
U ovu elitnu grupu treba dodati i Norvežanina Aleksandra Serlota, koji je postigao 20 golova za Atletiko Madrid u sezoni La Lige, dok je Danac Mika Biret od januarskog dolaska u Monako dao čak 13 golova u samo 16 mečeva u Ligi 1.
Ukupno je u prošloj sezoni čak šest skandinavskih napadača postiglo dvocifren broj golova u pet najjačih evropskih liga. A u ovu računicu nije uključen ni Viktor Đekereš, koji je za Sporting iz Lisabona postigao neverovatna 39 gola u portugalskom prvenstvu.
Iako Danci trenutno nemaju napadače kalibra Halanda i Đekereša, oni ipak imaju dugu tradiciju kvalitetnog rada sa mladima. Većina timova u danskoj Superligi koristi slične taktičke postavke koje podrazumevaju istaknutu ulogu klasičnog napadača.
"Formacija 4-3-3 je veoma popularna. Skoro svi timovi igraju tako, što znači da uvek imaju centralnog napadača i dva krila. Postoje varijacije, ali broj devet je uvek tu, što je odlična osnova za razvoj špiceva – kaže nemački trener Uve Resler, koji je tri godine vodio Orhus, a radio je i u drugim delovima Skandinavije.
Iako se čini da Norvežani imaju slučajno dvojicu elitnih napadača (Halanda i Serlota), dok im odbrana nije na tom nivou, stvari nisu baš tako jednostavne. U prošlosti su imali mnogo kvalitetnih defanzivaca (Ronni Jonsen, Henning Berg, Erland Jonsen...), ali se to promenilo.
Jedan od razloga je i razvoj infrastrukture – veštačke trave olakšavaju rad s loptom i razvoj tehničkih veština, dok je defanziva postala manje prioritetna. Uz to, u napadu se igrači češće rotiraju, pa talentovani tinejdžeri lakše dobijaju šansu kao izmene u napadu, za razliku od defanzivaca.
"Manje je rizično pružiti šansu mladim napadačima. Ako krenu da daju golove, vrednost im brzo raste, dok kod defanzivaca to nije uvek tako očigledno", kaže Englez Jan Berčnal, bivši trener u Norveškoj i Švedskoj.
Skandinavske lige zavise od prodaje igrača, pa mnogi klubovi forsiraju mlade. U švedskoj Allsvenskan je u poslednjih 10 godina 16,3% minuta pripalo igračima mlađim od 22 godine. U Norveškoj je taj broj 18,3%, a u Danskoj čak 20,3%.
Dakle, razvoj napadača u Skandinaviji nije slučajan. Ipak, u budućnosti bi moglo doći do problema. Direktiva EU, koja zbog ekologije planira da do 2031. zabrani gumenu ispunu za veštačke trave, mogla bi ozbiljno da uzdrma norveški fudbal – renoviranje svih terena koštalo bi više od pola milijarde evra. To bi ozbiljno ugrozilo omladinski fudbal i razvoj novih talenata.
Za sada, međutim, Norvežani, Šveđani i Danci mogu da budu mirni – imaju slatke muke kada je reč o napadačima. A šta donosi budućnost, ostaje da se vidi.