(foto: Getty Images)
Savremeni fudbal sve manje pripada navijačima, a sve više globalnoj eliti koja ga pretvara u privatno igralište – multiklupsko vlasništvo postalo je najjasniji simbol tog izročenog sistema.
Sa savremenim fudbalom mnogo toga nije u redu. Fudbal je odraz društva u kojem živimo, pa kao takav ne može biti izuzetak – a sa društvom je, očigledno, mnogo toga pogrešno. Istovremeno, fudbal bi morao da bude beg od stvarnosti, ventil za ljude koji drugih ventila nemaju.
Jedan od najvećih problema današnjeg fudbala jeste činjenica da je postao igračka superbogate elite, koja je prisvojila najmasovniji i u svojoj suštini najdemokratskiji sport. Najbolji dokaz toga je fenomen višeklupskog vlasništva (multiclub ownership – MCO), trend koji FIFA i UEFA ne umeju ili ne žele da zaustave, jer su i same pod uticajem globalne elite. Najbizarniji primer tog uticaja bila je dodela FIFA nagrade za mir predsedniku SAD Donaldu Trampu.
To da više klubova bude u potpunom ili delimičnom vlasništvu jedne osobe ili kompanije, i da ti klubovi funkcionišu u jasnoj hijerarhiji, potpuno je neprihvatljivo. Najsramniji primer je BlueCo, vlasnik londonskog Čelsija, koji poseduje i francuski Strazbur.
Rasing Klub Strazbur, tim bogate tradicije i strastvene publike, pretvoren je u B ekipu premijerligaša. Do te mere da je trener Lijam Rozinjor, koji je dobro radio u Alzasu, bez mnogo komplikacija prebačen iz francuske B ekipe u englesku A ekipu kada je Čelsiju zatrebao novi trener.
Još jedan primer feudalne logike višeklupskog vlasništva je Siti Fudbal Grupa (CFG). Kada se indijski fudbal našao u dubokoj krizi, CFG je jednostavno odlučio da njihov klub Mumbaj Siti, u kojem su imali 65% vlasništva, više nije „koristan“. Posle šest godina prodali su svoj udeo krajem decembra 2025. i povukli se sa tržišta, bez ikakve želje da pomognu rešavanju krize. Ista sudbina može zadesiti bilo koju od njihovih brojnih podružnica širom sveta.
Način na koji je korporacija Red Bul izbrisala identitet tradicionalnih klubova poput Austrije Salcburg, Bragantina i Omija Ardije dobro je poznat. Svi imaju iste boje, iste grbove i svi su podređeni glavnom projektu u Lajpcigu.
Salcburg je za igrače poput Erlinga Halanda, Dominika Soboslaja i našeg Benjamina Šeška samo prolazna stanica, srednja škola pre „napredovanja“ u hijerarhiji. Klub odavno nema identitet osim onog koji mu je nametnuo vlasnik. Zato su najosvešćeniji navijači još 2005. osnovali sopstveni klub, odbijajući da podržavaju nešto što više nema veze sa starom Austrijom.
UEFA i FIFA morale bi da zaustave ovaj nezdravi trend, ali volje za to trenutno nema. Ako se višeklupsko vlasništvo još više proširi, biće ugrožena sama suština fudbala.