MEKSIKO 1970.
(foto: zvanični klupski sajt)
Odluka o domaćinu prvenstva je doneta u oktobru 1964. na sednici
FIFE. Titulu šampiona je osvojila reprezentacija Brazila, koja je u finalu pobedila Italiju (4:1). Ovo je Brazilu bila
treća titula svetskog prvaka i treća Peleova.
Brazil predvođen Peleom, kome je ovo bilo četvrto svetsko prvenstvo, Karlos Albertom, Klodoaldom, Žersonom, Žairzinjom, Rivelinjom i Tostaom, se smatrao najboljim napadačkim timom svih vremena. Posle teških i grubih utakmica na prethodna dva prvenstva ovo prvenstvo je najavilo povratak lepršavog i napadačkog fudbala i smatra se jednim od najlepših u istoriji svetskih prvenstava.
Na kvalifikacioni turnir se prijavilo
75 zemalja. Od zemalja koje nisu uspele da prođu kvalifikacije, a očekivalo se, izdvajaju se Francuska, Portugalija, Argentina, Mađarska i Španija. Maroko je postao prva afrička nacija koja je stigla na finalni turnir posle Drugog svetskog rata. Jedina Afrička reprezentacija koja je bila pre Maroka na završnici Svetskog prvenstva je bila reprezentacija Egipta 1934. godine.
Ovo je bilo prvo koje se prenosilo
preko televizije u koloru. Da bi odgovarale evropskom delu gledališta neke utakmice su počinjale u podne, što je bilo dosta nepovoljno za igrače zbog visokih temperatura koje vladaju u Meksiku. Prvi put su se timovi koji su imali isti broj bodova automatski rangirali po gol razlici, a u slučaju istog skora, prelazilo sa na izvlačenje žrebom koji bi tim išao dalje.
U četvrtfinalu i polufinalu ako bi se utakmice završavale nerešenim rezultatom i posle produžetaka, sudija utakmice bi iz šešira izvlačio ime tima koje bi išlo u sledeći krug. Italija je u četvrtfinali protiv Meksika gubila sa 1:0 ali je uspela da se povrati i pobedi (4:1). Peru nije imao sreće jer je naišao na moćni i raspoloženi Brazil (4:2). Urugvaj je u finišu slavio protiv Spvjetskog Saveza golom Viktor Esparago u produžetku.
Poslednja četvrtfinalna utakmica je bila repriza finala prethodnog svetskog prvenstva. Sastali su se Engleske i Zapadne Nemačke. Englezi su do početka drugog poluvremena vodili (2:0), sve dok Bekenbauer u 68. minutu nije smanjio na 2:1. Stisnuti, Englezi su napravili taktičku izmenu i izveli jednog od najboljih fudbalera
Bobi Čarltona. Tada je nivo igre Engleza opao i posle nove greške engleskog golmana osam minuta pre kraja utakmice, Nemci su golom Uve Zelera izjednačili na 2:2. U produžecima Nemci su preko
Gerda Milera obezbedili pobedu od 3:2 i plasman u polufinale.
U južnoameričkom polufinalu Brazil je eliminisao Urugvaj (3:1), a u evropskom polufinalu je viđena jedna od najboljih utakmica Mundijala. Utakmica veka. Italija je u 8. minutu povela golom Boninsega. Ostatak utakmice je činio presing Nemaca na gol Albertozija. Pred sam sudijski zvižduk koji bi obeležio kraj utakmice i pobedu Italije, nemački centarhalf Karl Hajnc Šnelinger je postigao izjednačujući pogodak i odveo utakmicu u produžetke. U produžecima, u 94. minutu golom Gerd Milera Nemci su poveli sa 2:1. Burgnič u 98. minutu izjednačuje na 2:2. U 104. minutu Riva dovodi italijane ponovo u vođstvo - 3:2. Radost nije dugo trajala, u 110. minutu Nemci golom Gerda Milera izjednačuju na 3:3. Minut kasnije Rivera postavlja konačan rezultat utakmice - 4:3 za Italiju.
U utakmici za treće mesto Nemci su golom Overata u 26. minutu pobedili Urugvaj (1:0). I došao je dan finala. Sastale su se reprezentacije Brazila i Italije, Brazil je već u 18. minutu došao u vođstvo golom Pelea na dodavanje Rivelinja. Boninsenja je izjednačio u 37. minutu posle greške brazilske odbrane. To je otprilike bilo sve što je Italija pokazala, posle ovog gola na terenu je postojao samo jedan tim, Brazil.
U 66. minutu Žerson je golom otvorio katanaćo i Brazil je poveo, pa preko Žairzinja povećao prednost, a onda je Pele sa centra krenuo u slalom i Puposlio
Karlosa Alberta za treću titulu Brazila i konačnih - 4:1. Bio je to poslednji Peleov ples na Mundijalu.