Lado Ambrožič (autor teksta), Josip Skoblar (foto: Nogomania)
Josip Skoblar je jedno od najvećih imena nekadašnjeg jugoslovenskog i hrvatskog fudbala. Legenda Olimpika iz Marseja, dobitnik Zlatne kopačke i simbol jedne epohe, u razgovoru se prisetio karijere, Mundijala u Čileu, Marseja, OFK Beograda i neostvarenih trenerskih snova.
Josip Skoblar je bez sumnje jedan od najuspešnijih fudbalera Hrvatske i naše nekadašnje zajedničke države. Njegovo ime uživa ogroman ugled, naročito u Francuskoj, gde je sedamdesetih godina u dresu Olimpika iz Marseja tri puta uzastopno bio najbolji strelac lige, a 1971. godine, sa 44 gola, i najbolji strelac Evrope, čime je osvojio Zlatnu kopačku.
Tek mnogo kasnije, posle više od 40 godina, taj učinak su nadmašili samo Lionel Mesi sa 46 i Kristijano Ronaldo sa 48 golova. Povodom Skoblarovog 75. rođendana 2016. godine, gradonačelnik Marseja uručio mu je prestižno odlikovanje francuskog predsednika – Chevalier de l'Ordre National du Mérite.
Fudbalsku karijeru započeo je u rodnom Zadru, igrao je potom za OFK Beograd, Hanover 96 i Olimpik Marsej, a završio je 1974. godine povratkom u domovinu, u dresu Rijeke. Uoči njegovog 85. rođendana, koji će proslaviti u martu 2026, objavljujemo skraćeni intervju vođen u njegovom domu u Privlaci kod Zadra.
Za vama je sjajna karijera, ali šira javnost u tadašnjoj Jugoslaviji prvi put je čula za vas na Svetskom prvenstvu 1962. u Čileu, kada ste postigli gol Urugvaju…
Možda je tako. Bio sam najmlađi u reprezentaciji i praktično debitant, ali sam sam uzeo loptu i šutirao penal. Dao sam gol za 3:1 i – srećom – niko se nije bunio.
Danas ste, čini se, jedini živi član te reprezentacije koja je osvojila četvrto mesto?
Najverovatnije jesam. Najmlađi sam bio tada – evo me sada sa 85 godina.
Možete li da nabrojite saigrače iz tog tima?
Pokušaću: Šoškić, Durković, Jusufi, Radaković, Marković, Popović, Anković, Šekularac, Jerković, Galić, Krivokuća, Šijaković, Melić, Kovačević… Teško je setiti se baš svih.
OFK Beograd je klub u kojem ste se afirmisali…
Tako je. Najviše mi je odgovarao. Ostao sam tamo osam godina. Kasnije su stigli mlađi igrači, poput izvanrednog Slobodana Santrača. Imali smo tada jedan od najboljih napada u zemlji.
Titula prvaka vam je izmakla…
Nažalost. Zvezda i Partizan su bili prejaki. Jednom smo bili drugi, ali smo dva puta osvojili Kup.
Niste voleli politiku koja se mešala u fudbal?
Nikada. Niti me je zanimala politika, niti članstvo u Partiji. Igrao sam fudbal – to je bilo sve.
Odlazak u inostranstvo 1967. bio je veliki korak…
Jeste. Pregovarao sam i sa Bajernom, ali su rekli da sam preskup. Tada je to bio ogroman novac, iako danas igrači zarađuju toliko za nedelju dana.
U Marseju ste postali vrhunski golgeter…
Ekipa je bila snažna, sjajno uigrana. Sa Magnusonom sam odlično funkcionisao. Sezona sa 44 gola bila je vrhunac moje karijere.
Po povratku ste radili kao trener i sportski radnik u mnogim klubovima…
Da. Rijeka, Hajduk, Dinamo, Hamburg, Valjadolid, Nim, Marsej… Bilo je svega, ali politika mi je često stajala na putu.
Videli su vas i kao selektora Hrvatske…
Bio sam spreman, ali nisam dobio podršku onih koji odlučuju. Srećom, Hrvatska je kasnije imala odlične rezultate sa drugima.
Pratite li danas fudbal?
Iskreno – vrlo malo.
A Luka Modrić, takođe iz Zadra?
Nikada se nismo upoznali.
Marsej vas, međutim, nikada nije zaboravio…
Tačno. Uvek sam tamo dobrodošao, pamte moj rođendan i ukazali su mi veliku čast. To se ne zaboravlja.