Luis Enrike i PSŽ: Umetnost bez ega

Pariz je oduvek bio centar evropske umetnosti i kulture. Grad koji je rađao i pružao utočište pesnicima, piscima, slikarima, glumcima, fotografima, filozofima i svim vrstama kreativnih tragača za sopstvom. Čak je i jedan od najvećih među njima, Pablo Pikaso, zamenio rodnu Španiju za pariske bulevare. Sva njegova najveća dela nastala su u pariškim ateljeima, gde se rodio i kubizam – avangardna forma slikarstva koja je istovremeno i složena i jednostavna, misteriozna i očigledna, na prvi pogled prosta, a u svojoj srži duboko promišljena.

I tim rečima bi mogao da se opiše i fudbal još jednog Španca koji je svoje platno za najveće podvige pronašao upravo u Parizu – Luisa Enrikea.

Iako je još 2015. postao šampion Evrope sa Barselonom, evropska kritička javnost ga nikada nije zaista svrstala među najveće. Za taj trofej zasluge su se pripisivale Mesiju, Nejmara i Suaresu – atomskom napadu koji je mleo sve pred sobom. Ljudi često zaboravljaju da veliki igrači ne znače nužno i veliko timsko jedinstvo.

Koliko su Nejmar, Mesi i Mbape bili sve samo ne „veliki“ na Parku prinčeva, rado se zaboravlja. Koliko su neočekivano bili neusklađeni, jedan drugom na putu – baš kao i Mbape, Vinisijus i Belingem ove sezone. I koliko je Mesi bio izgubljen u terminalnoj fazi svoje karijere u Barseloni, kada je klub doživljavao sramotne poraze u Ligi šampiona – i to se često gura pod tepih.

Naravno da su igrači važni. Oni su ti koji sprovode ideju, koji direktno realizuju viziju. Ali u savremenom fudbalu, trener je taj koji režira i stvara, koji daje i uzima, viče i uči, pomera figure na šahovskoj tabli, crta složene obrasce dodavanja, promišlja prednosti i slabosti koordinisanog presinga – i koji na kraju svojim poslom odgovara za rezultate.

Možeš imati veliki tim bez velikih igrača, ali ne možeš imati veliki tim bez velikog trenera.

Sada ću reći nešto bogohulno: Enrikeov PSŽ je bolji od Gvardioline Barselone iz perioda 2008–2012. Opšti konsenzus je da je ta Barselona bila najbolji tim moderne ere, možda i svih vremena. Mesi. Ćavi. Inijesta. Posed. Juego de posicion. Rondo. Rondo. I još jedan rondo. Dodavanje, dodavanje, dodavanje i još jedno dodavanje. Strpljivo stvaranje prostora. Neizbežno mlevenje savršene mašine.

Ako ste dovoljno stari, sigurno se dobro sećate tog tima, jer to nije bilo tako davno. I ako ga se sećate, onda se verovatno sećate i toga da je taj tim, u mnogim trenucima – i ne samo u trenucima – bio smrtno dosadan u svojoj perfekciji. Protivnik nije mogao do lopte, pa smo često gledali beskrajno kruženje lopte od noge do noge, oko kaznenog prostora, na krilo, nazad, pa napred i opet nazad, amo-tamo, ad infinitum, ad nauseam.

Takva je bila i Del Boskeova Španija u zlatnom periodu kada je bila svetski šampion. I takva je bila Enrikeova Španija na Svetskom prvenstvu u Kataru. Posed radi poseda. Beskonačno ponavljanje već viđenih obrazaca. Kada tim ima tu supermoć da umori protivnika (a i gledaoca) do iznemoglosti.

Ali Enrikeov PSŽ nije takav tim. On voli posed, čak ga obožava. Ali još više voli brzinu razmišljanja i aktivno završavanje akcija, bez viška balasta, bez preteranog gvardiolizma, bez dekadentnog preterivanja. Pogled, utrčavanje, pas, šut. Kubizam na fudbalskom terenu. Promišljeni obrasci i istovremeno njihova dekonstrukcija na jednostavniji, efikasniji nivo.

PSŽ je, koliko god to čudno zvučalo – tim bez ega. Čisti kolektiv, čisto jedinstvo misli i pokreta. Savršenstvo koje je toliko lepo da gotovo boli. Fudbal kao čista geometrija, fudbal kao estetika obrasca, konačni procvat ideje, filozofija koja je postala telo. Lepota koja nije sama sebi svrha. Efikasna lepota. Kao telo mlade žene na Pikasovom platnu, dekonstruisano do svoje osnovne suštine, a i dalje zavodljivo i estetski savršeno.

Fluidnost napadačke trojke koja nikada nije statična. Nominalna pozicija je samo slovo na papiru, realnost je pokret, kao tekuća voda koja pronalazi put, levo-desno, mimo svake prepreke. Ponovo rođeni Dembele, gruzijski genije Kvarachelija i tinejdžersko čudo Doue. Nema neimarsko-mesijevskog egocentrizma, individualna genijalnost u službi kolektiva. A negde iza njihovih leđa – portugalski dirigent Vitinja, koji sve vidi i sve zna, koji sve oseća i sve predviđa.

I Luis Enrike, arhitekta ovog pariskog Tadž Mahala, neshvaćeni genije koji ne voli novinare, koji zbog lične tragedije razume da je fudbal samo igra. Koji zna gde su prioriteti. I koji je, uprkos svemu, sto posto unutra. Luis Enrike jeste ovaj tim, on je njegova najveća zvezda, jedini ego u timu bez ega. Superego. Ovaj tim je njegova Gernika. Ovaj tim je trenutak kada se poklope ideja i inspiracija – i rodi se velika umetnost.

Naravno, svi znamo ko plaća tu veliku umetnost. O tome sam pisao na drugom mestu. Naravno da iza svega stoji nešto morbidno strašno, senka autokratije i brutalnosti savremenog kapitalizma. Ali na najvišem nivou nema moralno čistih klubova. Svi superklubovi su u rukama gospodara sveta – američkih, ruskih, saudijskih, emiratskih... Svi su u svojoj suštini duboko nemoralni, baš kao i režimi u kojima živimo.

Zato je ponekad neophodno pobeći u umetnost fudbalske igre. Eskapizam arene. Hleba i igara. Ponekad je neophodno gledati samo konačni proizvod i ne razmišljati previše o tome ko i šta stoji iza njega. I misliti samo na Luisa Enrikea i njegovo platno, na koje je naslikao jedno od najvećih remek-dela u istoriji fudbala.