(foto: Getty Images)
De la Fuenteova Španija nije Del Boskeova Španija. I to mislim kao kompliment, jer nije jednodimenzionalna i dosadna do zla boga, kao što je bila ona ekipa koja je osvojila Mundijal u Južnoj Africi.
Del Boskeova Španija je imala 99% poseda lopte na svakoj utakmici i pobeđivala je tako što je protivnike (i gledaoce) smorila do smrti. Posed bez penetracije, beskrajno dodavanje lopte do iznemoglosti. I onda bi se odnekud porodio neki gol, jer su igrači zaista bili vrhunski.
Ta verzija Španije bila je bizaran eksperiment kako igrati fudbal bez napadača i bez golova. (Sesk Fabregas je igrao lažnu devetku, ljudi moji!) Trenutna verzija španske reprezentacije je dinamična, brza, beskompromisna i ima više načina da slomi protivnika. Protiv Zelenortskih Ostrva stvorila je ogroman broj prilika koje nije iskoristila, jer fudbal je prosto fudbal. I zato što su Zelenortćani bili prosto briljantni.
Ne, nije Španija bila loša, protivnici su bili fantastični. Organizovani, požrtvovani, taktički disciplinovani, motivisani, hrabri… jednom rečju – nepobedivi. Kapo dole, što bi rekao Srećko Katanec. Zaista ih je bilo uživanje gledati. Nijedna lopta nije bila izgubljena, nijedna situacija beznadežna, a kada nije moglo drugačije, magično je intervenisao četrdesetogodišnji (!) golman Vozinja.
Sve od sebe dali su fudbaleri sa usamljenih ostrva, izgubljenih u Atlantskom okeanu, kako bi zaustavili španske nalete. Nekada im je uspevalo, nekada ne. Šanse su dolazile i odlazile. Zanimljivo je da se centralni napadač Španije Mikel Ojarzabal, heroj finala Evropskog prvenstva, u prvih pola sata nijednom (!) nije dotakao loptu. To nije odraz toga koliko je on bio loš, već koliko su prostor oko njega dobro zatvarale „Plave ajkule“.
Zelenortska Ostrva sve do poslednjeg minuta nisu imala šut u okvir gola. A onda se i to desilo. Posle kornera. Najviši u skoku bio je defanzivac Dinej Borhes, jedan od retkih reprezentativaca koji su se zapravo rodili na rodnoj vulkanskoj grudi ovih dalekih ostrva. Dinej Borhes nije Horhe Luis Borhes, njegov slavni argentinski imenjak. Ali da je tada pogodio, ispisao bi bizarniju i neverovatniju priču od genijalnog pisca, majstora fantazmagorične književnosti.
Šteta. To bi bila baš senzacija.
Ali i ovih 0:0 je izuzetno iznenađenje. Nakon što je efikasna nemačka mašina dan ranije spakovala sedam komada nesrećnom Kurasau, a švedski Vikinzi sa 5:1 razorili Kartaginu sa sličnom brutalnošću kao Scipion Afrikanac, mnogi su očekivali da i potomke portugalskih robova čeka slična sudbina protiv španskih konkvistadora.
Međutim, reprezentacija Zelenortskih Ostrva je još jednom dokazala da je fudbal čudo. Da ume da nagradi upornost i neustrašivost, naporan rad i tvrdoglavost.
Uboji Luis De La Fuente na kraju je bio toliko očajan da je aktivirao oba svoja (još uvek ne potpuno zdrava) tajna (dobro, ne baš toliko tajna) oružja – Lamina Jamala i Nika Vilijamsa. Katalonsko-marokanski čudo od deteta nije uspeo da promeni tok utakmice. Pa ni njegov gansko-baskijski kolega na drugom krilu nije pronašao rešenje za zagonetku vulkanskih ostrva, koja su grizla kao prave ajkule.
„Petit pays je t'aime beaucoup“ (Mala zemljo, mnogo te volim), pevala je nekada legendarna Sezarija Evora. Večeras mnoštvo neutralnih ljubitelja fudbala zaista voli ovu malu zemlju. Nećemo previše preterati ako kažemo da je ceo svet oduševljen njima.