Otac i sin: Aleksandar Stanković ispred postera Dejana! Prvo pogledam grb, pa onda prezime

Postoje fudbalske priče koje se same pišu — ne zbog prezimena koje nose, već zbog puta koji biraju. Aleksandar Stanković ne ide stazom poznatog oca zato što mora, već zato što je sam tako odlučio. Od prvih dana u mlađim kategorijama Intera, preko švajcarskog Lucerna do belgijskog Klub Briža, njegov put nije bio ni lak ni nasledan, već zaslužen.

U Lucernu se učio strpljenju, u Brižu već zna šta znači pobediti velike i ući u Ligu šampiona na način koji se pamti. U istoj sezoni, u evropskoj eliti, stigla je i pobeda protiv Monaka, poraz od Atalante koji više podseća na opomenu nego na neuspeh, i dve uzastopne prvenstvene pobede koje su pokrenule lavinu ambicija.

U dresu Srbije, u svim mlađim kategorijama, Aleksandar je bio više od igrača — često i vođa. Kapiten, izvođač slobodnih udaraca, onaj koji preuzima odgovornost i kada treba prvi da šutne penal. Ume da pogodi, ali još više ume da uči — što je i ključna lekcija koju je poneo iz kuće Stankovića. Sa ocem, kaže, nikada ne razgovara o onome što je bilo dobro. Samo o onome što može biti bolje.

Sada, sa prvim pozivom u „A” reprezentaciju, stoji na pragu onoga o čemu je maštao dok je bratu Filipu šutirao slobodnjake po dvorištu u Milanu. I dok vreme ne donese taj trenutak da možda zajedno obuku dres Srbije, Aleksandar ostaje veran sebi — miran, fokusiran i posvećen.

„Kao što bi svaki tata rekao sinu, rekao mi je da se ponašam lepo, da pre nego što obučem dres, prvo pogledam grb Srbije i da ga uvek stavim ispred prezimena. Video sam njegov portret ispred svlačionica. Svaki put kad dođem u Staru Pazovu, stanem ispred te slike, pogledam je i poželim da mu se jednog dana približim po broju nastupa za državni tim.“

Njegov put tek počinje, ali vrednosti koje nosi već su zrele — skromnost, rad i osećaj časti. Baš onako kako ga je tata naučio: prvo se pogleda grb, pa onda prezime.