Pesma ih je održala: Mućaćosi su svetski hit

Ima navijačkih pesama koje su mi ostale u sećanju još od detinjstva, i kojih se i dan danas rado setim. Pevušio sam ih svojim klincima i klincezama, spremne su i kad jednog dana, nadam se uskoro, postanem deda. Sve ređe idem na crno-beli deo Topčiderskog brda, ponekad na basket, i to je sve. Valjda me prošlo. 

 

Jedan sam od onih tipova koji vole i ne daju na svoje, ali poštuju tuđe. Pa tako i što se tiče pesama i navijanja. Iako sam u srednjoškolskim danima prisustvovao stvaranju velikih navijačkih grupa i sjajnih pesama, one večeri, pred najveću slavu u Srba, dok čekam penale u finalu Mundijala, u mislima se vraćam više od četvrt veka unazad. 

 

U onaj 18. decembar 1996, u nepregledne kolone demonstranata na ulicama Beograda, i u onaj mladalački duh i studentski protest. Dok se spremamo za šetnju, srećem ljude koje viđam svakodnevno, ali me nečija ruka privlači k sebi u zagrljaj. Steva, drug iz osnovne, odnekud iz mase me sustiže, i kreće sa nama. Dok evociramo uspomene iz najranijeg detinjstva, jedna parola i uzvik iz desetina hiljada grla nas prekida. I ježi kožu. 

 

 

"Svi u napad, ajmo, ajde". I moj drug Steva Ljubotina, koji ponosno šeta kraj mene, i priča kako se, kad god čuje ovaj uzvik, oseća kao sam predsednik. Ma kao sultan. I priča kako je, iz zezanja napravio malenu zastavu, sa ovom parolom, i nosio je na sve Zvezdine utakmice, u svim sportovima. To je on izmislio. Ej! Istorija. I zapatila se. Par godina kasnije, grmela je na mnogim stadionima u Evropi, čak i kad igra naša reprezentacija. I sad je se ponekad sete.

Kao ja, ove večeri, dok u glavi odzvanja pesma desetina hiljada Argentinaca sa stadiona "Lusail". Kako mi Srbi nemamo neku takvu pesmicu, parolu koju bi pevali svi zajedno, i "Grobari" i "Delije", i "Firma" i "Forsi"? Ali, nemamo ni takvu reprezentaciju kakvu imaju navijači Boke, Rivera, Rasinga ili Independijentea.

 

Argentina je šampion sveta. Treći put u svojoj istoriji. Tersera ide u Buenos Aires. Neverovatna utakmica. Najbolje finale ikad odigrano. Golovi, šanse, drama. Nije bilo za one sa slabim srcem. 

 

 

Čim sam video sastave Gaučosa i Trikolora, znao sam. Mesi nije sam, tu je i dobri anđeo Argentine. Fideo Di Maria. Anhel-Anđeo. Kockica koja je falila 2014. u šampionskoj slagalici u Brazilu. Neko, ko je uvek bio tu, pored Mesija. Da ga proigra, da ga potera, da ga čuva. 

 

Neko ko je dao jedini gol za prvu zlatnu olimpijsku medalju Argentine, ikada. Neko ko je razbucao Italiju na "Vembliju" u Finalisimi. Neko ko je dao jedini gol na "Marakani" u finalu Kopa Amerika. Neko ovozemaljski ko je skinuo prokletstvo sa Argentine. Anhel Di Maria. Kakav ples, kakvi prodori, kakav dar-mar po levom krilu. Iznudio je penal koji je Mesi pretvorio u vođstvo, pa je dao drugi gol iz najlepše kontre na Mundijalu. U čvor je zavezao preskupo pojačanje Barselone, mladog Dembelea, i naterao Dešana da ga zameni još pre kraja poluvremena. 

 

On, koga je majka na biciklu vozila i vraćala sa treninga. Po kiši, hladnoći, vetru. Koga život u rodnom Rosariju nije mazio. I kome je Selekcija uvek bila na prvom mestu. On kome je fudbal sve vratio na kraju. Anđeo Argentine.

 

 

Ali 2:0 je najopasniji rezultat. Znali su to Argentinci još iz finala 86. Izašao je Fideo, ušao Akunja i Argentinci su stali. Mbape je za minut i trideset pet sekundi finale vratio na početak. I opet su bili izgubljeni, kao protiv Holandije u četvrtfinalu. Ali, proradio je čuveni inat, Mesi ih je digao iz mrtvih, izašao je umorni De Paul, ušli su Lautaro i Paredes i stvari su krenule nabolje. 

 

Još kada je kapiten pogodio u produžetku, i to desnom, za novo vođstvo, za 3:2, svi na "Lusailu" su pomislili da zlato ide u zemlju srebra. Svi sem Mbapea. Pred sam kraj produžetaka, Montiel je u svom šesnaestercu igrao rukom, najbolji igrač Trikolora je po drugi put dao gol sa penala i izjednačio - 3:3. 

 

I kada su svi očekivali penale, a koncentracija bila na minimumu, jedna lopta iz dubine je stigla pred šesnaesterac Gaučosa, proklizao je Otamendi, i Kolo Muani je izašao sam pred Martineza. Raspalio je po lopti i poslao je u sam ćošak gola Argentine. Ali, heroj u igri i antiheroj u priči na terenu i van njega, vrhunski provokator u službi dekoncentracije protivnika i podizanja sopstvenih saigrača čak i iznad granica realnih mogućnosti, Dibu je odbranio. Stopalom, magično, kao rukometni golman je napravio špagu i spasio Gaučose. 

Kao i protiv Australije u osmini finala. A u kontri, u 123. minutu je lako moglo da bude 4:3 za Argentinu. Samo da je Lautaro pogodio glavom gol Ljorisa, a ne reklamu iza gola. Ispunio bi proročanstva koja su se spominjala često ovih dana. Osveta za Rusiju 2018. bi tim rezultatom bila kompletirana. Kao što je ono razbijanje Hrvata u polufinalu bilo identična osveta za prethodni Mundijal.

 

 

Ali Lautaro ipak nije bio predodređen za heroja Gaučosa na ovom turniru. Dibu jeste. Iako ga je u penal seriji Mbape i treći put savladao sa penala gađajući u isto mesto, golman nebesko plavo-belih se nije dao omesti. Mesi je hladnokrvno izjednačio rezultat, a onda trenutak odluke...

 

Kao što ovo nije bilo Lautarovo finale, tako nije bilo ni Mbapeovo. Dati tri gola u finalu, a ne postati svetski šampion po drugi put uzastopno, je svojevrsna tragedija. Još je posle uspešno izvedenog prvog penala u seriji prvo dodirnuo Komana i začarao ga. Ovaj je prišao lopti i traljavo šutnuo, Dibu Martinez je bio spreman, i doneo prednost svojoj selekciji. 

 

Prva tri penala koje su izveli Argentinci bili su sve samo ne precizni. Ljoris je svaki put bio blizu da anulira prednost ljutog rivala, i da odbrani šuteve i Mesiju i Dibali i Paredesu. Nije uspeo. Kao da je neka magična sila stajala iza gola Francuza i prstom pokazivala igračima u plavo- belim dresovima gde da šutiraju. 

 

Ako se ovo graniči sa sujeverjem, neke druge stvari ipak ne. Red je bio da fudbalski život nagradi tragičara iz produžetaka. Montiel je ušao u produžetku, ali je nesmotreno ostavio ruku odručenu od tela i to u svom šesnaestercu posle šuta Mbapea i Poljak Marčinjak je dosudio penal. Zasluženo. Vreme za osvetu, surovu je ipak došlo u četvrtoj seriji. 

Jedan Gonzalo, onaj Pipita, Iguain je godinama bio tragičar izgubljenih finala Argentine. I u Brazilu i na dva susreta u dva finala Kopa Amerike sa Čileom. Ovaj drugi Gonzalo, Montiel, bek Gaučosa je prišao lopti, i rutinski je poslao u levi ugao, dok se Ljoris bacio u suprotan, desni.

 

 

I to je istorija. Možete je gledati kroz prizmu velikih brojki, ipak je Mesi morao iz pet pokušaja da bar jednom osvoji svetsko prvenstvo. Sujeverni zaljubljenici u fudbal su tražili još pre početka turnira sličnosti sa 1986. I nalazili su ih u plasmanu Kanade, prolasku Maroka, datumu rođenja glavnih sudija finala, ma svašta je tu prizivano u pomoć. 

 

Ono što sa sujeverjem nema nikakve veze su navijači Argentine. Njihovo ponašanje u Kataru, njihova brojnost i pesma koja se čula i dan i noć sa sujeverjem nemaju ama baš nikakve dodirne tačke. Sa verom, da. Prvi su onlajn razgrabili karte za mečeve u grupi, zatim je stigao novi kontigent za utakmice sa Australijom i derbi sa Holanđanima. 

 

Kada je Dibu odbranio penale Lalama i obezbedio završne borbe za sebe i svoje saigrače, hiljadama Argentinaca je postalo jasno da je to taj čas. Nije to više bilo putovanje od par sati do susednog Brazila. Trebalo je prodati kola, vikendice, potrošiti ušteđevinu u zemlji koja tone u ekonomsku katastrofu i zaputiti se na drugi kraj sveta, u dvadeset sati leta udaljeni Katar. I tamo biti domaćin. Ili se bar tako osećati, kao lokalac.

Ali, vredelo je. Gledati Mesija i Di Mariu kako se penju na tron. Koliko su samo čekali, nadali se, pokušavali. Sanjali. I plakali. I nikada nisu odustali. Život često zna da bude nepravedan. Ali fudbal ne, to je sada svima postalo jasno.

 

 

Neki stadioni u Kataru će biti srušeni, neki rasklopljeni i poslati u Urugvaj, da se tamo, na stogodišnjicu prvog Mundijala, na njima odigra neki novi meč. Ostaće eho sjajnog navijanja Argentinaca, pesmica koja se toliko odomaćila na svim društvenim mrežama, o zemlji Dijega i Lionela, o deci Malvina koje nikada neće zaboraviti. Pesma o izgubljenim finalima, o životnom preokretu na "Marakani", onoj Brazilskoj, razume se, i o početku osvajanja najvećih trofeja. 

 

Pesmu posvećenu Skaloneti, družini koja nije bila najbolja reprezentacija na svetu, ali je bila najjača ekipa Argentine ikada, skockana i nameštena za najveća dostignuća. Od strane jednog prosečnog igrača i neiskusnog trenera, ali čoveka sa vizijom i sa sjajnom ekipom na klupi i u stručnom štabu. 

 

Zahvalnost se pokazuje na razne načine. Skaloni i ekipa su je iskazali prema integralnom delu ove reprezentacije, Kunu Agueru, Mesijevom kumu, čoveku koji je morao da prerano okači kopačke o klin zbog srčanih problema. A kako i ne bi kad je bio glavni akter one čuvene Sitijeve utakmice protiv KPR za titulu i neviđeno slavlje u Mančesteru. Par dana pre finala su ga prijavili kao Skalonijevog pomoćnika, veče pre finala je proveo u sobi sa Mesijem, i to je bilo to. Aguero je primio medalju, podigao trofej i ostvario svoj najveći san. 

 

Argentinci su iz Katara preko Rima odleteli u svoju otadžbinu. Iz večnog grada pravo u večnost. Tamo gde ih je sačekalo oko pet miliona sunarodnika, tamo gde su autoputevi satima pre njihovog prolaska bili zakrčeni, i tamo gde bi i stotinu Majskih trgova bilo premalo da primi sve one ogrnute plavo belim zastavama i u dresovima sa brojem deset na leđima. Na kraju obraćanje sa balkona "Kase Rosada" nije ni održano, zvezde Argentine su otišle pravo u nebo, evakuisane helikopterima.

 

Ostaće pesmica o mućaćosima, prepevana, pesma u kojoj je titula uzeta i ne moraju više da je sanjaju, i o Dijegu koji može, konačno da počiva u miru. Do večnosti.

 

A mi ćemo pokušati sledeći put, u Americi, Kanadi i Meksiku, već za tri i po godine. Da budemo bolji, da pobedimo neki meč, da damo gol više nego što ćemo primiti. I tamo će nas biti mnogo, tamo ćemo biti lokalci. I dajte nam Argentinu na startu turnira, u grupi. U Čikagu, na primer, što da ne. Da sa tribina "Soldžer filda" sa jedne strane grme Gaučosi, a sa druge, mi ogrnuti crveno-plavo-belim zastavama urlamo ono naše: "Svi u napad, ajmo, ajde!!!"