Poslednji Mohikanac svetskog fudbala: Kako se Apač sudarao sa Mesijem i sahranjivao Fergusona

Naš narod ima jednu sjajnu izreku - nije kome je rečeno, nego kome je suđeno. I u ovih par reči bi mogle da stanu dve fudbalske sudbine, ili milion njih. Sa svih meridijana. Ipak, priča započeta pre dve decenije dobija polako zaključak. Ili poslednje poglavlje. A junaci, dva klinca, lopta i svetla najvećih arena od Argentine i Brazila, preko Engleske, Španije i Italije, do Kine. Jedan miran, tih, sa skenerom terena u glavi, u svakom trenutku, i čarobnom levicom. Drugi, nestaško oduvek, jak na lopti i u duelu, sa takođe sjajnim pregledom igre, i mogućnošću da igra na više pozicija. I u napadu i u ofanzivnom delu veznog reda.

"Nisam pratio Mundijal, osim igara Francuske, čiji mi se tim naročito sviđa".

Jeres, izdaja, neverica. Da je bilo ko drugi ovo izrekao, u rodnoj Argentini bi bio proglašen personom non grata. Ali ne i on. Od vajkada obožavan, spreman za legitimnog naslednika najvećeg sina Argentine, tri puta je oblačio dres voljene Boke. I okitio ga je titulama i uspesima kao malo ko u istoriji.

El Apače - Apač

Karlito, Karlos Tevez. Nadimak je dobio po kolokvijalnom nazivu mesta u kom je rođen, Fuerte Apače. Kao malog ga je usvojila tetka sa majčine strane, iako su mu biološki roditelji bili živi, i dala mu prezime svog muža, Tevez. Nestašni Karlitos je još u detinjstvu zaradio jeziv ožiljak na vratu i po grudima. Prolio je po sebi lonac ključale vode i zaradio opekotine trećeg stepena. Dva meseca na intenzivnoj nezi su bila neophodna da se nestaško oporavi.

Već tada je pokazivao sjajan osećaj za igru, izdržljivost ali i predanost radu i treniranju. Karijeru je počeo u Boki već sa 16. Davao je golove kao od šale, mučio golmane i protivničke odbrane, ali i menadžment “Đenoveza”. Želeli su da mu plate estetsku operaciju i oslobode ga ožiljka, ali je sve to odbio.

"Taj ožiljak je ono što sam ja, deo je mene i tako će i ostati".

Već kao mlad i ekstra talentovan je bio prvak Argentine i Južne Amerike ali i sveta, sve sa Bokom. Za prvi mandat i više nego dovoljno. Miris novca ali i sumnjivih menadžerskih akcija iz komšiluka ga vode u Brazil i Korintijans. Najveći transfer u Južnoj Americi do tada, ali i kapitenska traka šampionskog tima Korintijansa. I nagrada za najboljeg igrača prvenstva.


Probio barijeru u Brazilu

Prvi stranac još od 1976, i to još Argentinac. Iako je potpisao na pet godina, sjajne igre ali i sukob sa trenerom i odbijanje da igra dalje, su mu trasirale put na Ostrvo. Vest Hem, posle puno peripetija, je bila sledeća stanica u karijeri. I u Londonu je davao golove, bio obožavan od navijača, ali i ostao neposlušan. Nije se mirio sa činjenicom da ga trener menja već posle sat vremena igre, iako su Čekićari bili bez pobede na devet vezanih mečeva, a i bez postignutog gola na sedam.

Bacio je dres po izlasku sa terena, pa ga je čekala kazna. Saigrači su odlučili da mora da donira polovinu nedeljne plate u dobrotvorne svrhe, što mu nije teško palo. Ali drugi deo kazne nije želeo da ispuni. Da trenira u žutom dresu reprezentacije Brazila. Ludilo.

"Igrao sam u Brazilu i jako ih poštujem, ali ja sam Argentinac, i nema šanse da obučem taj dres", odbrusio im je i ostao čvrst u stavu.

Kaznu pretvorio u reklamu

Ima ona reklama sa Maradonom gde se on budi iz košmara u kome stoji u Brazilskom dresu i sluša himnu. Verujem da se to Apaču motalo po glavi. To je ono što narod u Argentini ceni, neupitna i bezuslovna ljubav prema zemlji i selekciji. A Karlitos je za Albiseleste uvek ostavljao srce na terenu. Još kao mlad.

Najbolji strelac Olimpijskog turnira 2004. u Atini, i prva zlatna medalja za Argentinu ikada. Nama je na tom turniru dao dva gola od ukupno šest koliko su nam dali Gaučosi. I kao senior nam je na Mundijalu u Nemačkoj dve godine kasnije dao peti gol u onom debaklu u Gelzenkirhenu od 6:0. Tih godina su me neki prijatelji Argentinci zezali da su dobili prva dva seta sa po 6:0, pitavši me da li se igra i treći ili smo predali. Poređenje fudbala i tenisa je bilo sasvim umesno.

Elem, Apač je odiseju u Vest Hemu obeležio nekim važnim golovima, a najvažniji je onaj za opstanak u Premijer ligi protiv Mančester Junajteda. Upravo su Crveni đavoli posle mnogo peripetija doveli na pozajmicu sjajnog napadača. Ser Aleks Ferguson ga je probao dve godine, koje su obeležili golovi, asistencije, ali i sukobi na kraju, kao i svađa. I suze, naravno. One novogodišnje.

Novogodišnje odluke

Karlitos nije navikao da bude odvojen od porodice na sam dan Nove godine. A to je u Engleskoj tradicija. Tradicija koja je jednog Apača rasplakala, kako je jednom prilikom pričao saigrač Patris Evra. Dve titule, Liga kup i Komjuniti šild, kao i Liga šampiona i svetska titula za klubove, su više nego dovoljne za dve godine na “Old Trafordu”.


Kada je pozajmica istekla, i kada je trebalo potpisati ugovor, Ser Aleks se nećkao. I za srce ujeo Karlosa, koji nije otišao iz Mančestera. Samo je promenio stranu, I boju dresa. Prešao je sa oboda grada u sam centar, u redove Sitija. Ovi su odmah na samom izlazu iz grada, tamo gde se ide ka “Old Trafordu” postavili veliki bilbord sa Karlosom u plavom dresu. Jedino što nije menjao je broj. Njegov 32 je nosio i u Vest Hemu i u Junajtedu, pa je isti broj uzeo i na “Siti Graundu”. I opet je davao golove, uživao na terenu, osvajao prvenstvo i Kup i Superkup. I bizarno sahranjivao Ser Aleksa iz osvete. Ali mu je Ostrvo sve manje ležalo. Najavljivao je kraj karijere, iako u najboljim fudbalskim godinama, ali i povratak u Boku.

A onda kao grom iz vedra neba je odjeknula vest da je otišao na Apenine. U Juventus. Umesto broja 32, zadužio je crno-belu desetku i igrao u skladu sa brojem koji je pre njega nosio Aleks Del Piero. Dva Skudeta zaredom, Kup i Superkup Italije.

Sudaranje sa Mesijem

Sa reprezentacijom je gubio finala Kopa Amerike i Kupa konfederacija protiv Brazila. Igrao je i na Mundijalu u Južnoj Africi. Čak se i upisao u strelce dva puta protiv Meksika, prvi put iz ofsajda na Mesijevu asistenciju, a drugi sa dvadeset metara topovskim udarcem. Maradona je jednostavno morao da mu nađe mesto u ekipi, iako je svima u Argentini bilo jasno da su on i Mesi isti tipovi igrača.


Sledeće 2011. su Gaučosi igrali protiv Urugvaja na Kopa Amerika, i to kao domaćini. Sve je bilo spremno da mladići zablistaju i vrate titulu šampiona Amerike posle 18 godina. Ova dvojica su trčala na istu stranu, sudarali se na terenu, nervirali publiku. I ispali na penale. Jedini koji je promašio je bio Tevez. A Urugvaj je otišao do kraja, do trofeja, i to na terenu najljućeg rivala.

I tako, ako su bili sjajni kao klinci, kao seniori nikako nisu mogli. Mnogo je selektora koji su probali da ih spoje na terenu. I menjali su sisteme, sa 4-2-3-1 su prelazili na 4-4-1-1, Mesijev omiljeni, čak i na 4-3-3, što je obojici odgovaralo. Samo je sirotog Maskerana ostavljao da pozadi krpi rupe, a njih je bilo bezbroj. I Apač je morao da ode.

Poslednji krug u Boki

Odigrao je još jedan krug za Boku i doneo gomilu novih trofeja, pa otišao u Kinu i zaradio pravo malo bogatstvo. A onda je rekao zbogom. I odmah postao trener, I to Rosario Centrala. Dvadesetak utakmica, da se zadovolji i ova strana fudbalske ličnosti jednog Indijanca. Izdržao je taman do Nove godine. Da prođe Mundijal u Kataru, koji nije pratio!!!

"Nisam zvao Mesija da mu čestitam, verovatno mu je telefon pretrpan porukama i pozivima. Ali mi je drago što moja deca vrište kad on da gol".

I to je bilo sve. Apač ili Poslednji Mohikanac svetskog fudbala?