Poslednji tango u Kataru: Dorćol brate, Argentina

Stigli smo do kraja. Još dve utakmice i zavesa na Mundijal, ovaj katarski, će biti spuštena. Jedna je više revijalna, nego što ima takmičarski karakter. Ona za treće mesto. Igraće Hrvatska i Maroko. I druga, najvažnija na celom prvenstvu. I malo više od toga. Jer, to će ipak biti više od igre. 

 

Ni sav novac ovoga sveta, ni sve veze i vezice, ne mogu vam pomoći da budete deo te utakmice. Ostali su najbolji, Francuska i Argentina. Zvanični šampion sveta i prvak Južne Amerike. U duelu za večnost, gde pobednik može biti samo jedan.

 

Dok čekam da spektakl počne, ređam slike u glavi kao u nekom svom filmu. Stadion "Lusail" krcat, 90.000 ljudi. Mesi i Ljoris sa kapitenskim trakama oko ruku predvode svoje saigrače. Francuzi ležerni, nasmejani, Argentinci namrgođeni i fokusirani. Dve ogromne zastave ispred postrojenih gladijatora, spremnih da kroče u fudbalsku arenu i da tu ostave poslednju kap znoja i krvi. Za pobedu, za večnost. Za Zlatnu boginju.

 

 

Kada sam bio mali, deda, pukovnik, bi mi uvek u šetnji Kalemegdanom pričao o Francuskoj. O njihovoj vojničkoj časti i držanju, i o nesebičnoj pomoći napaćenom srpskom narodu. I uvek bi završio priču kod spomenika "Zahvalnosti Francuskoj". Ipak, nikada nisam osećao neku preteranu bliskost prema Francuzima i njihovoj zemlji. 
 

Ali, dva momenta neverovatne vezanosti za ovu predivnu zemlju potiču iz moje ljubavi prema sedmoj umetnosti. Jedan je scena kada se u "Begu do pobede“ Stalone sprema da odbrani penal nemačkom oficiru a ceo stadion peva "Marseljezu". Čist prkos. Nadmoćnijem, i od strane sudija, protežiranom, neprijatelju. 

 

Drugi momenat je još spektakularniji. Kada čuveni Viktor Laslo, vođa pokreta otpora u "Rikovom kafeu", u "Kazablanci", naloži orkestru da svira himnu Francuske, u tom trenutku okupirane i ponižene. I da nadjačaju Nemce i njihovu pesmu. Da se čovek naježi. Za mene je to Francuska. I voleo bih da vidim neko tako emocionalno izvođenje himne u nedelju.

 

 

Za ove druge sam siguran da će ih emocije prevladati. Vratiće se u 2014., na "Marakanu", na ono finale sa Nemcima. I setiće se promašaja i Pipite Iguaina i Palasija i Mesija, i onog magičnog šuta Gecea. I to će im dati snagu, i razbistriti um, i naoštriti nišanske sprave. 

 

Nekoliko puta sam imao prilike da uživo slušam himnu Argentine na sportskim događajima. I da vidim splet emocija i kod igrača i kod gledalaca. I ponos, i nadu i prkos. A video sam ih 1990. u Firenci, na onoj tekmi kad se Juga, ona Osimova, isprsila svetskim šampionima Maradoni, Buručagi i Kaniđi. Ali mi u sećanje dolaze i Nalbandijan i Del Potro, kako pomno slušaju jednu devojčicu, Beograđanku, kako pred meč Dejvis Kupa, na savršenom španskom peva "Čujte, smrtnici!". I plaču. 
 

Utakmica će biti sjajna. Tvrda, ne puno lepa, zbog značaja, ali dramatična. I ovoga puta neće biti produžetaka. Ni penala. Devedeset i kusur minuta i to je to. Kraj. Nema više. Ipak, ima neke poetske pravde u fudbalu. 

 

 

Mesijev poslednji pokušaj da se domogne jedinog trofeja koji mu nedostaje. I moraće da ga otme iz ruku najboljih na svetu. Žirua, Grizmana i Mbapea. A da li će uspeti? Nemam pojma. Ne znaju ni kladionice. 

 

Jedna stvar ih razlikuje. Argentina je, posle onog debakla na startu, morala da svaku utakmicu igra na nož, kako bi opstala i ostala. I dizala se iz pepela. Mesi se šetao po terenu, sa dopuštenjem Skalonija, ali je imao iza sebe De Pola da ga čuva. General i njegov lični ađutant. I dizali su formu, i učili su. Iz utakmice u utakmicu, ponekad na sopstvenim greškama. I stasali su.
 

Francuzi, zvanični šampioni, prvi su obezbedili prolaz u nokaut fazu, pa se blamirali protiv Tunisa. Mislim da su ih Englezi nadigrali, mislim da su Marokanci zaslužili da im zatresu mrežu. Barem jednom. Ili da ne prime oba gola posle odbitaka. Grizman se od glavnog pakera povukao na zadnjeg veznog, a često i u krilo Ljorisu, i ispucavao loptu što dalje van šesnaest. 

 

Taktika? Verovatno. Ipak je Dešan stari lisac. Svetski prvak i kao igrač i kao selektor. Ne bi me čudilo da očekuje eksploziju kada je najpotrebnija, u finalu.

 

 

Veče pred najveću Slavu, Srbi će gledati finale. I navijaće. Neki za Francusku, neki za Argentinu. Za Trikolore i Gaučose. U slavu igre, za majstore loptanja.

 

Rekordi su oboreni, tome i služe. Neki tek treba da se dostignu, jer je to proces. Ako pobedi Francuska, Mbapeu će put do dostizanja Pelea i njegove tri krune biti otvoren. Mlad je, ima vremena, ima znanja i drskosti. I ekipu pored sebe.

 

Čini mi se da je Mesi već u večnosti. Potpuno zasluženo. A da li će sa Boginjom u rukama, znaćemo u nedelju predveče. Lično bih voleo da u predvečerje najveće slave, oko 6 uveče, vidim čarobnjaka iz Rosarija, okruženog saigračima, nasmejanog i uplakanog, kako grli taj grumen zlata. I kako ga nikome ne da. I kako gleda ka tribinama i pogledom traži svoju Antonelu, svoju ljubav iz vrtića, i svoje sinove. 

 

I kako dobija oproštaj za sva ona odsustva od kuće, sve karantine i putovanja, i razdvojenosti, i propuštene rođendane i godišnjice, i boginje i zauške. I kako sluša huk sa tribina, dok grli Boginju, to parče zlata vredno tričavih 150.000 dolara, ali neprocenjivo. I kako im oprašta sva ona nipodaštavanja, sva prebacivanja kako se ne trudi kada igra za reprezentaciju, da je folirant. I ono paljenje dresova sa njegovim imenom, i prozivanja za sva izgubljena finala. 
 

I znam da bi, dok "Lusail" ključa, pritrčao da najsnažnije zagrli Di Mariju. Dobrog Fidea, jer je on dao taj gol za titulu. I ovoga puta. Kao i na Olimpijskim igrama, kao dok su bili klinci, kao letos na "Marakani". I da bi zajedno, tako zagrljeni, dok "Lusail" ključa i dok grmi "Mućaćos" sa svih strana, gledali u nebo, i da bi znali. Da otkad je ON gore, da su uspeli sve da osvoje. I Kopa Ameriku, i Finalisimu, i Boginju.

 

A ja bih, u predvečerje najveće slave, sa Kališa, sa svojim sinom, krenuo nizbrdo, ka Strahinića bana, pričao mu o fudbalu umesto o ratu, jer i fudbal je rat. I o svom dedi, i nekim davnim šetnjama. I tako bi stigli do ugla sa Kapetan-Mišinom, do onog murala sa plavo-belom zastavom i natpisom "Dorćol, brate, Argentina". I saznao bi šta je čista ljubav.