Saša Lukić adut Srbije. (foto: ataimages.rs)
Rekao sam ocu 2010. tokom meča Srbija - Nemačka da hoću i ja tako, da igram za Srbiju na Svetskom prvenstvu i 12 godina kasnije moći ću da ispunim tu želju.
Standardni je reprezentativac
Srbije, "desetka"
Torina, igra sve impresivnije, a ona interesovanja sa Ostrva od prošlog leta, kada su u redu stajali
Seltik,
Kristal Palas,
Lids i
Totenhem, ove će izgleda da se i obistine. Letos je Torino istakao cenu od 8.500.000 evra, ali ove će to koštati znatno više. "Transfermarkt" kaže 12.000.000 evra, ali još se igra u
Seriji A.
Saša Lukić (25) se otvorio u emisji "Teme do Arene", čiji su tvorci posetili srpskog asa u Torinu. Grad u kome Saša živi, radi, trenira i igra već pet godina.
"Od malena sam imao želju da što više igram fudbal i uživam na terenu. Prva igračka mi je bila lopta. Kum Danilo Pantić kaže da sam bio majstor, ali od kada sam došao u Italiju morao sam da se prilagodim načinu igre, treninga, pa nisam više majstor fudbala", našalio se Saša Lukić.
"Cilj je bio da postanem igrač koji igra u ozbiljnoj ligi. Sada sam tu. Kada sam došao u Partizan iz Šapca imao sam 12 godina. Išao sam iz generacije u generaciju, stepenik po stepenik, a u prvom timu sam odigrao samo sezonu, šest meseci standardno, a zatim šest nisam bio standardan".
Partizan via Torino
To je bila odskočna daska za Torino
"Dobro sam odigrao neke utakmice, naročito u Evropi i videli su me ljudi iz Torina. Bilo je to 2015, a već 2016. je sportski direktor došao da me gleda protiv Atletik Bilbaa i tako sam završio ovde. Sa 19 godina sam se preselio u Torino, nisam znao jezik, ali tu su bili trener Siniša Mihajlović, pa Adem Ljajić i Nikola Maksimović. Mnogo su mi pomogli u početku".
Prvih šest meseci je bilo ključno.
"To je bio ključni period. Počeo sam da učim jezik, upoznao se sa stilom života i rada. Kako godine odmiču sve je lakše. Kada sam došao u Italiju imao sam 68 kilograma, sada imam 80. Ipak, glava je najbitnija. Po svim pitanjima sam napredovao. Velika je razlika, nažalost, između našeg i italijanskog fudbala. Morao sam da se brzo adaptiram. Da promenim dosta stvari kako u fudbalu, tako i van terena".
Kada sam došao u Italiju imao sam 68 kilograma, sada imam 80.
Drugačiji je sistem nego u Srbiji.
"Počeo sam dosta da treniram i pre i posle zvaničnog treninga. Gledao sam šta rade drugi igrači i prihvatao ono što je dobro. Čak sam promenio i ishranu i spavanje. To što sam ovde pet godina, govori da sam se dobro uklopio, osećam se kao kod kuće. Imam prijateljstva i van kluba. Grad ima sjajne konekcije za putovanja, pa kad ugrabim vreme idem da vidim neki grad".
Ipak, jedan se ističe.
"Najviše volim da čim imam slobodno dođem u moj Beograd, moju Srbiju. Mnogo volim da dođem kući, zbog prijatelja i porodice. Više volim da kad imam vremena dođem u Srbiju nego da šetam po Italiji. Torino je sad moj grad i svi u gradu navijaju za Torino. Možda to nisam uspeo da shvatim na samom početku, ali mi je već dugo to jasno. Za Juventus više navijaju ljudi sa strane. Ipak, oni rade fantastičan posao, ali grdaski klub smo mi".
Reprezentacija ispred svih
Direktan gradski rival mu je sada
Dušan Vlahović.
"Ima i prozivki, ali prvi derbi smo odigrali skoro bez pobednika, pa nije bilo puno municije ni sa jedne strane. Bitno je da nije bila loša utakmica, a mi smo imali srpski derbi. Peckanja je bilo, ali sve u sportskim okvirima. To ide sve u profesionalni staž, kao i kada ti ljudi prilaze na ulici, da se fotografišu. Sportsita mora da se privikne na taj način života. To ti i pripada, i deo je posla, da budeš ljubazan da ispoštuješ ljude. Meni i prija", iskren je Lukić.
Dolazak
Ivana Jurića za kormilo Torina je sve promenio.
"To je bio ključ moje karijere. Kada je saznao da preuzima, zvao me je odmah i rekao da želi da ostanem i da budem glavni igrač. I već tada sam osetio poverenje i dosta sam naučio i napredovao. To pokazujem na terenu i dosta toga učim, svaki dan i popravljam. Mnogo znači što pričamo istim jezikom, a i isti smo mentalitet".
Pripreme za reprezentaciju su počele u parku pored reke Po.
"Kada smo bili zatvoreni tri meseca tokom korone, park pored reke je bio moje mesto. Tu sam dolazio da trčim, čak i nekada kada nije smelo. Bukvalno sam. I zato su mi taj park i reka Po posebno ostali u sećanju u duši. Ovde je počela forma za reprezentaciju. Sa mladom reprezentacijom sam osvojio i Evropu i svet, ali dolaskom Mistera sve se promenilo. Prošlo je godinu dana. A posle prvog sastanka smo hteli svi da izađemo odmah na teren, po mogućstvu u Portugaliji, da igramo odlučujuću utakmicu. Ubedio nas je da imamo kvalitet i da od nas sve zavisi".
Rivali u
Kataru su poznati
Brazil,
Kamerun,
Švajcarska.
"Veoma mi je drago što smo se plasirali, zbog nas, selektora i naročito naroda u Srbiji. Što se tiče Katara idemo utakmicu po utakmicu. Da od nas zavisi, da pružimo maksimu. Kada igramo za Srbiju tako mora da bude. Svi, kao tim, da li si na terenu, klupi ili tribinama, da dišemo kao jedan. Onda je sve moguće, a imam osećaj da možemo da napravimo nešto veliko. Uvek je reprezentacija ispred mene i najbitnije mi je da Srbija ima rezultat".
U albumu će sada biti sličica i Saše Lukića.
"Gledao sam sa ocem 2010. Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi, meč sa Nemačkom i rekao sam mu da hoću i ja tako. Evo, 12 godina kasnije mogu da mu kažem da sam to najavio", nasmejao se Saša. "Imamo velike ambicije, sa reprezentacijom se znaju, a verujem da ću na leto zaigrati u klubu koji igra Ligu šampiona, ili Ligu Evrope".