Skriveno blago Južne Amerike: Odbrana je najbolji napad

Kada se pomenu fudbal i Južna Amerika, pred očima krenu da igraju čarobne slike. Prepuni stadioni, karnevalska atmosfera praćena pucanjem hiljada petardi i paljenjem bengalskih vatri. Zastave po dužini cele tribine, ili ogromne šetalice, bubnjevi koji daju ritam i nose i publiku i igrače na terenu. Smenjuju se magični potezi, driblinzi, slalomi kroz odbrane i guranja kroz noge ili prebacivanje lopte preko svoje i glave protivnika.

Makazice i neobične proslave golova su samo deo stadionskog folklora u svim državama na zelenom kontinentu. Pele, Ziko, Maradona, Garinča, Kempes, nekad, a Mesi, Nejmar, Suarez i ostali napadači decenijama pišu istoriju najlepše igre na svetu, uveseljavajući milione ljudi širom sveta.

Ali, Južna Amerika je kolevka i nekih od najsjajnijih odbrambenih igrača koji su ikada igrali fudbal. Od samog starta, od prvog svetskog prvenstva u Urugvaju, bilo je igrača koji su se isticali svojom veštinom, ponašanjem, liderskim sposobnostima na terenu i van njega.

Veliki Maršal i Milutinac

Takav je bio "Veliki Maršal", Hoze Nasazi, kapiten i vođa Urugvaja koji se okitio prvom titulom svetskog šampiona. Iako je igrao samo u svojoj zemlji, ostaće upamćen kao prvi igrač koji je dobio pehar namenjen svetskom šampionu. Zamišljam ga na početku polufinala kako se na centru, pred prepunim "Sentenariom", pozdravlja sa još jednim velikim kapitenom, našim Milutincem.


Oni stariji se sećaju peruanca Ektora Ćumpitaza ili Silvija Marzolinija iz Argentine, dok su nešto mlađi, a tu još svrstavam i sebe, imali čast i privilegiju da uživaju u sjajnim partijama Ivana Kordobe ili Karlosa Gamare.

Legendarni centralni bek je i Urugvajac Hoze Santamarija, koji je igrao po devet sezona za Nasional u rodnom Urugvaju i isto toliko za madridski Real u danima kada je velikan sa Šamartena postavljao temelje najvećeg kluba na svetu, uzimajući domaće šampionate i evro titule iz godine u godinu. Šest titula prvaka Španije i četiri Kupa šampiona, na našu žalost, onaj poslednji protiv Partizana `66, i ukupno 16 trofeja za sjajnog Urugvajca, koji je igrao i za Španiju.

Posle Santamarije, jedan od najboljih defanzivaca iz Južne Amerike s`početka sedamdesetih dolazi iz čuvene peruanske generacije koja je 1975. uzela Kopa Amerika. Njegovo ime je Ektor Ćumpitaz, i poznat je po tome što je igrao samo na svom kontinentu. Uzeo je osam domaćih trofeja, bio najbolji defanzivac Južne Amerike dva puta.

Dugačak je spisak onih koje smo gledali na TV i uživo čak i u našoj zemlji i kojima smo se divili godinama. Imali smo čast da gledamo najbolje što je Južna Amerika iznedrila i što je kao po pravilu dolazilo u najveće evropske klubove. Roberto Karlos, Kafu, Zaneti, samo su neka od slavnih imena koji su slavu sticali širom starog kontinenta, i koji su imali prilike da istrče na zeleni tepih naše "Marakane" ili stadiona "Partizana".

Roberto Karlos - čovek rekord

Roberto Karlos da Silva Roča, počeo u malom Uniao Sao Žoao, pa prešao u Palmeiras, i odatle se otisnuo u Evropu. Prva stanica, Milano, stadion "Đuzepe Meaca". Na debiju gol sa 25 metara iz slobodnjaka protiv Vićence, ali to je bilo sve. U Interu ga je Roj Hodžson video na levom krilu, dok je omaleni brazilac želeo samo da igra levog beka, i konflikt je bio neizbežan.


Tražio je sastanak sa vlasnikom Moratijem, a kasnije i ispisnicu. Kako se loše vesti brzo šire, a dobre još brže, jedan avion u kome je bio Lorenco Sanz je poleteo iz Madrida ka Milanu, i samo 24 sata kasnije, Fabio Kapelo i kraljevski klub su imali rešenje na levom beku za narednu deceniju. Tu će srušiti rekord Di Stefana po broju pojavljivanja jednog stranog igrača u belom dresu i činiće prvu postavu Galaktikosa zajedno sa Zidanom, Figom, Ronaldom Zubom, Bekamom i ostalim zvezdama koje je u prvom mandatu doveo Florentino Perez.

Davao je nemoguće golove, iz voleja van šesnaesterca, iz mrtvog ugla, ali i onaj čuveni iz slobodnjaka, koji je srušio zakone fizike, zaobilazeći nekoliko metara živi zid Francuza i vraćajući se u mrežu Barteza.

Havijer Zaneti u modi

Kad već on nije uspeo da ostavi dublji trag u jednoj od evropskih prestonica mode, Milanu, jedan argentinac jeste. I to kakav trag. Devetnaest sezona u sastavu neroazura, od 22 koliko je igrao.


Havijer Adelmar Zaneti, koji je počeo u Taljeresu u rodnoj Argentini. Posle samo godinu dana prelazi u Banfild gde ostaje naredne dve, i zatim pravac "Meaca". Tamo su ga na početku zvali Traktor zbog neverovatne čvrstine i špartanja od svog do protivničkog šesnaesterca i nazad.

Zaneti je bio sposoban da trči tri utakmice i da se ne umori, i da bukvalno preore svaki pedalj terena. Kada je 1999. umesto povređenog Ronalda dobio kapitensku traku Intera, niko nije ni slutio da je počelo jedno od najslavnijih razdoblja Intera. Od 16 trofeja sa milanskim velikanom, Zaneti je osvojio čak 15 kao kapiten. I naravno stekao nadimak Il Kapitano.

Kafu brzi voz sa Čizme

Još jedan desni ful bek je uspeo da ispiše istoriju na stadionu koji navijači Intera zovu po "Đuzepe Meaci" ali navijači ljutog rivala Milana po delu grada u kom se nalazi, "San Siro".

Markos Evanđelista de Moraiš ili jednostavno Kafu. Nije poput Zanetija ili Karlosa mlad otišao u Evropu, ali njegove igre u Romi i zatim u Milanu ostaju zapamćene za sva vremena. Špartao je desnom stranom, u Rimu su ga prozvali Il Pendolino - Brzi voz.


Karijera, i klupska i reprezentativna prepuna je trofeja, i u Brazilu i u Evropi. Dva Kopa Libertadores, Rekopa Sudamerikana, brojni trofeji šampiona brazilskih država Paulista i Serija A. Dva Interkontinentalna kupa, sve sa Sao Paulom. U Italiji je bio šampion sa Romom pa sa Milanom, a ima i Ligu šampiona, dva UEFA Superkupa, kao i titulu svetskog klupskog prvaka sa Milanezima.

Ne bi trebalo zaboraviti ni Kup pobednika kupova sa Saragosom na početku evropske karijere. Jedan je od najvećih brazilskih fudbalera svih vremena. Jedini igrač na svetu koji je igrao tri uzastopna finala svetskih prvenstava i dva puta trijumfovao. Kao kapiten je podigao trofej namenjen najboljem timu na svetu, na smotri održanoj u Japanu i Južnoj Koreji 2002. Takođe ima i dva trofeja Kopa Amerika, i Kup Konfederacija 1997.
Ipak, lista najboljih odbrambenih igrača u Južnoj Americi ne bi bila kompletna bez dva imena.

Figeroa i Pasarela sve zasenili

Kod nas se malo zna za čuvenog Čileanca Eliasa Figerou, koga svrstavaju ne samo u sam vrh odbrambenih igrača Južne Amerike, već i sveta. Nikada nije igrao u Evropi, ali je na zelenom kontinentu ostavio neizbrisiv trag u Palestinu i Kolo Kolu u rodnom Čileu. Takođe je igrao i osvajao trofeje u Urugvaju sa Penjarolom i Internacionalom iz Brazila, sa kojim je čak pet puta bio prvak Brazila. Sjajno postavljanje, čvrstina u sredini odbrambene linije i mogućnost pokretanja brzih kontri su odlike Figeroine igre. I naravno, čak 40 golova u 791 meču u ligama.


I za kraj, najbolji po mnogima u Južnoj Americi, Danijel Alberto Pasarela.
Legenda River Plejta i argentinske reprezentacije. Prvi Argentinac koji je podigao trofej namenjen svetskim šampionima, posle onog dramatičnog finala na "Monumentalu" i produžetaka protiv Holanđana.

Četiri godine u Firenci i dve u Interu su samo potvrdile kvalitete sjajnog centralnog beka i libera, ali vreme provedeno u crveno belom dresu Rivera su ono što je definisalo karijeru El Gran Capitan - Velikog Kapitena, kako su ga zvali. Na taj način su ga izjednačavali sa argentinskim herojem u borbi za nezavisnost, generalom Hoze de San Martinom. Zvali su ga i Kajzer zbog elegancije i poređenja sa Bekenbauerom, ali i El Kaudiljo - Šef ili Poglavica, zbog liderskog duha prisutnog i na terenu i van njega.

Danijel Pasarela je, iako odbrambeni igrač, dugo držao svetski rekord po broju postignutih golova jednog odbrambenog igrača. Dao ih je čak 175. Njegov rekord je srušio tek Holanđanin Ronald Kuman.

Šest puta je bio prvak Argentine sa svojim voljenim Riverom, ali je i kao trener ovog kluba bio šampion tri puta. Takođe titula u Meksiku sa Monterejem. Selektor Argentine i Urugvaja. Legenda koja hoda.

Dah prošlih vremena, ili šta je bilo posle?

Pasarela je bio selektor Argentine u jednom teškom trenutku posle debakla na svetskom prvenstvu i doping skandala u Americi `94. Za sledeću smotru, u Francuskoj, je naredio svim igračima da skrate kosu, kao vid disciplinovanja. Batistuta i Redondo su ga poslušali, ali Kaniđa nije, i Argentina je ispala od Holanđana u poslednjem minutu četvrtfinala. Ostaće zapisano da kao igrač reprezentacije nikada ni sa kim nije zamenio dres, govoreći da je plavo-beli dres svetinja i da ga ne da nikom.

Posle Reala i sjajne karijere, Roberto Karlos je otišao u Fenerbahče, pa Korintijans i Anži iz Mahačkale. Kasnije je počeo i trenersku karijeru. Snimao je reklame za Najk i Pepsi, jednom su ga opljačkali pod pretnjom pištoljem dok je davao intervju. Sa sedam različitih žena ima čak 11 dece.

Za razliku od zemljaka i reprezentativnog kolege, Kafu je ostao čovek jedne žene. Posle trijumfa nad Nemačkom u finalu Mundijala 2002. (2:0), u kameru je uzviknuo ono čuveno "Ređina, volim te!" i na taj način pokazao koliko jednom fudbaleru znači podrška i odricanja žene sa kojom živi zarad vrhunske karijere.

Havijer Zaneti je sada potpredsednik Intera, vlasnik popularnog restorana "Gaučo" u Milanu, i ambasador FIFA za dečija sela. Aktivno podržava Zapatiste u Meksiku, i veliki je vernik. Inter je u čast svog Kapitena povukao dres sa brojem "4" iz upotrebe.

A mi smo, valjda, svesni u kakvom vremenu živimo, vremenu kad je odbrana najboji napad.