Tamo gde je Tirke dao gol kariokama: Abdon Porte simbol časti i ljubavi

Subota ujutru, moj omiljeni deo vikenda, a ova je obećavala. Oko 10 sam već na “Obiliću”. Tamo kapućino, lagano pregledanje portala, jer novine ne čitam odavno i da sastavim par tiketa. Moje vreme. Ali, ponovo svemir ima drugačiji plan... Zvoni telefon...

“Slušaj, matori, ne prihvatam odbijanje, moj Miki igra danas na Adi prvu tekmu”, slušam kolegu Žareta kako mi oduševljeno pravi plan za naredna tri sata.

Miki ima osam godina, sve dresove Mesija iz Barse i jedan iz PSŽ, i snove u očima. I tatine veze u klubu i Savezu.

“Šta misliš, koliko ću danas dati golova?”, pita Miki i odmah samopouzdano odgovara: “Najmanje dva, a i provući ću im loptu kroz noge, kao Tirke Brazilcima.“

Između dva gutljaja kafe uspevam da procedim da ću mu ispričati priču i o stadionu na kom je Tirke dao gol Brazilcima i o najvećoj ljubavi prema fudbalu i klubu, i o časti, ali samo ako postigne gol.

Nasional kao sudbina

Mnogo pre nego što će Tirke dati taj gol Brazilcima na najstarijem stadionu u Americi, stadionu Nasionala iz Montevidea, “Gran park sentralu”, tu su igrali najbolji i najveći. I najodaniji. Ovo je priča o njima.

Abdon Porte je rođen 1893. u centralnom Urugvaju, u radničkoj porodici. Od malena zaljubljen u fudbal, odgajan u vrednoj, ali siromašnoj sredini, brzo je shvatio da fudbalski talenat mora da pokaže na najvećoj sceni. Sa 15 godina odlazi u Montevideo. Tri sezone igra za nižerazredne Kolon i Libertad koji i pored sjajnih Abdonovih igara u srcu odbrane, ispada u Drugu ligu. Sudbina je rešila da se umeša i ispiše neke od najslavnijih stranica urugvajskog fudbala.

Nasional, koji je formiran desetak godina ranije kao elitistički klub, u kome mogu da igraju samo mladići iz dobrostojećih urugvajskih porodica, za predsednika postavlja Hoze Mariju Delgada. Čoveka koji se zalagao da u Nasionalu mogu da igraju svi, bez obzira na društveni status. Jedan od prvih igrača koje je doveo bio je Abdon Porte, u tom trenutku talentovani osamnaestogodišnjak. Slavna istorija je mogla da počne.

Kapiten elitistima

Navukao je beli dres Nasionala, igrao desnog beka i pokrivao svaki pedalj sredine terena. Na najbolji način je demonstrirao životnu i fudbalsku filozofiju svakog Urugvajca “Garra Charrúa”, ili što bi mi rekli “srce na teren”. Igraj svaku utakmicu kao da ti je poslednja. Tu leži objašnjenje kako je jedna mala zemlja, sa svega tri i po miliona stanovnika, je takav fudbalski gigant. Dva puta svetski, dva puta olimpijski šampion, uz osvojenih čak 15 titula Kopa Amerika.

Zbog borbenog duha, navijači su svog idola nazvali “El Indio”, Indijanac, a klub i saigrači su mu dodelili kapitensku traku. Abdon im je borbenošću,i znanjem i zalaganjem višestruko vraćao. Od 1912. do 1917. osvojio je sa Nacionalom 18 trofeja, postao reprezentativac i sa Urugvajem osvojio Kopa Amerika 1917.
 
U privatnom životu, Abdon je ostao skroman, slava ga nije promenila. Planirao je venčanje sa svojom dugogodišnjom devojkom, igrao fudbal i bio idol hiljadama Urugvajaca. Reklo bi se savršen život. Ali, svakoj bajci jednom mora da dođe kraj, samo što se ova ne završava: “I živeli su srećno do kraja života”.

Početak pada

Na utakmici Albion kupa, 27. maja 1917, Porte je pretrpeo stravičnu povredu kolena. Nekoliko minuta je ležao na terenu i previjao se od bolova. U to vreme, fudbal se igrao bez izmena, tako da je Abdon morao van terena. Međutim, Kapiten nije hteo ni da čuje, nije želeo da ostavi drugove da se sami bore, stisnuo je zube i herojski odigrao utakmicu do kraja.

Ta odluka je oduševila navijače, ali je imala cenu, jer je morao da pauzira mesec dana. Vratio se, ali već načeto koleno nije izdržalo, pa je morao opet na klupu. Klub je doveo novog igrača. Kapiten se vratio na teren 11. novembra 1917. u utakmici u kojoj je Nasionalu i remi bio dovoljan da osvoji treću uzastopnu titulu šampiona. I opet je uspeo, opet je bio na ramenima navijača, slavljen. Nasional je postao prvi urugvajski klub koji je trofej namenjen šampionu države dobio u trajno vlasništvo. Montevideo do tada nije video takvo slavlje.

Početkom sledeće sezone je već bilo jasno da Porte neće više igrati na onom nivou na kome je bio prethodnih godina. Koleno nikada nije zalečeno kako treba, lekari su mu savetovali da završi karijeru. Borac kakav je bio Porte nije prihvatao savete, iako mu je i telo govorilo da je kraj blizu. Nije se mirio sa epizodnom ulogom. Sve više je bio sam, tonuo u depresiju i nadao se da će se vratiti da ih barem još jednom povede u bitku.

Nije dugo čekao. Već 3. marta na “Gran park sentral” je stigao Čaralej. Kapiten je leteo po terenu, kao u najboljim danima. Navijači su klicali “El Indiu” i pobeda (3:1). Pobeda se slavila do duboko u noć, a usred slavlja uprava mu je saopštila da više ne računa na njega, i ponudila mu da ostane u klubu zbog zasluga. Ali, Abdon nije bio epizodista.

Odlazak u legendu

Dan pre meča je rekao rođenom bratu Huanu:

“Moj život bez fudbala i Nasionala uopšte nema smisla!”

Otišao je sa slavlja oko jedan sat, ali ne kući. Još jednom je morao da kroči na “Gran park sentral”. Poslednji put. Došao je na centar terena kojim je suvereno gospodario toliko puta, klekao, pogledom obgrlio puste tribine. Zažmurio je i na sekund video sva ta razdragana lica, slavlja i pobede. Lagano je izvukao pištolj iz džepa, prislonio ga na slepoočnicu i povukao oroz.

“El Indio” je mrtav. U dvadeset petoj. Nije otišao kući verenici, nije hteo da bude epizodni lik, nije želeo da sedi na tribinama. Ustvari nije otišao uopšte. Ostao je tu, na centru najstarijeg stadiona u Americi, u srcima miliona Urugvajaca. Da ga se sete svaki put kad im pogled padne na tu travu. I da znaju da uvek moraju da izgaraju do kraja u toj magičnoj igri, baš kako je on to radio.

Eho prošlih vremena

Fudbal odavno nema veze sa romantikom i ne igra se iz ubeđenja. Novac, ogroman novac, je preuzeo presto u tom kraljevstvu igre. Pokušava da pobedi sve romantike. Abdona Portea je pobedio. Nažalost. Mnogo pre nego što će Tirke dati taj gol Brazilcima na najstarijem stadionu u Americi, stadionu Nasionala iz Montevidea. Sada se po njemu zove jedna od tribina. Na stogodišnjicu smrti, Urugvaj je dobio i poštansku marku sa likom “El India”. Zasluženo.

Miki je izgubio utakmicu. Kaže da ih je sudija oštetio. I nije dao gol, nije ni proturio kroz noge. Dok Žare vozi, objašnjava svom klincu kako sledeći put treba više da se bori, da ukliza ponekad. Sa radija se čuje Guadalupe Pineda i “La historia de un amor“ i kao da peva o Abdonu i njegovoj ljubavi prema klubu i fudbalu.

A mene spašava pričanja ove tužne priče. Do neke sledeće tekme...