(foto: Twitter)
Turska je dugo važila za destinaciju na kojoj ostareli superstarovi jure svoj poslednji veliki ugovor. Imena poput Georgija Hadžija, Veslija Snajdera i Didijea Drogbe obeležila su ranije ere, uglavnom u istanbulskim velikanima. Međutim, u poslednje vreme, situacija se dramatično promenila.
Danas u Tursku ne odlaze samo veterani u padu karijere, već zvezde u najboljim godinama! U protekle tri sezone, turski klubovi su potpisali igrače kao što su Mauro Ikardi, Viktor Osimhen, Hakum Zijeh, Alvaro Morata, Ngolo Kante, pa čak i Andre Onana, Ederson i Džon Duran.
Taj trend ne samo da se nastavlja, već je ovog leta eksplodirao. U Süper Lig stigli su Mohamed Salah, Romelu Lukaku, Leandro Trosar, Mejson Grinvud, a Bešiktaš je napravio bum dovođenjem Dušana Vlahovića. Kao šlag na tortu, šuška se i o dolasku Rafaela Leaoa u Galatasaraj.
Zašto je Turska odjednom postala toliko privlačna?
Glavni razlog leži u finansijskoj moći i neverovatnim ugovorima koji se teško mogu izjednačiti sa zapadnoevropskim gigantima, izuzev ako niste spremni za Saudijsku Arabiju.
-
Viktor Osimhen zarađuje 15 miliona evra godišnje u Galatasaraju (Čelsi mu je nudio 8 miliona).
-
Mohamed Salah u Trabzonsporu dobija 17 miliona evra po sezoni (10 miliona fiksno + 7 miliona bonusa), uz nezamislivih 20% od prodaje dresova sa njegovim imenom.
Tajna je u porezu! U Turskoj klubovi plaćaju porez na zarade igrača. Tih 17 miliona evra za Salaha je neto iznos koji mu leže na račun, što znači da realno zarađuje više nego što je imao u Liverpulu!
Kada na te finansijske uslove dodate fanatičnu atmosferu punih stadiona gde su fudbaleri tretirani kao božanstva, postaje jasno zašto igrači beže iz "plastičnih" zapadnih arena. Sam Salah je priznao da ga je doček u Trabzonu šokirao i da tako nešto nikada nije doživeo.
Pored svega, kvalitet same lige drastično je skočio dolaskom ovakvih imena, pa se turski klubovi više ne bore samo za prestiž kod kuće, već i za ozbiljne domete u Evropi.
Kako klubovi finansiraju ovaj "Eldorado"?
Postavlja se ključno pitanje: kako turski klubovi, za koje se zna da duguju ogromne svote, uspevaju da priušte ovakve ugovore bez kršenja Finansijskog fer pleja?
Odgovor je mešavina kreativnog računovodstva, rupa u sistemu i ogromne podrške države:
-
Nedostatak striktnih limita: U Turskoj nema tako strogih nadzornih organa kao u Ligama petice.
-
"Kreativno" finansiranje: Klubovi pronalaze alternativne načine za prihod. Galatasaraj je, recimo, prodao svoj trening centar opštini Istanbul za čak pola milijarde evra. Taj novac zaobilazi zvanične fudbalske izveštaje, pa bilansi za UEFA izgledaju čisto.
-
Državna zaštita: Kolektivni dug turskih prvoligaša premašuje milijardu evra. Ipak, država je spremna da redovno restrukturira te dugove, dajući klubovima ogroman manevarski prostor.
-
Dve valute: Plate stranim zvezdama isplaćuju se u evrima, dok domaći igrači plate primaju u lirama koje gube na vrednosti zbog inflacije. Ovo stvara ogroman jaz unutar svlačionice, ali omogućava plaćanje enormnih ugovora strancima.
Hod po ivici: Može li balon da pukne?
Ova turska bajka nije isto što i projekat Saudijske Arabije. Dok Saudijci počivaju na beskonačnim rezervama nafte, Turska igra opasan ples po ivici provalije.
Pre samo deset godina, vlada Redžepa Tajipa Erdogana morala je da spasava najveće klubove kada je ukupan dug dostigao 2,3 milijarde evra. Galatasaraj i Trabzonspor su tada bili izbačeni iz Evrope zbog FFP-a, a Fenerbahče je trpeo sankcije zbog nameštanja utakmica.
Danas su dugovi ponovo u ekspanziji, a klubovi troše bez razmišljanja o sutrašnjici. Prema nekim izveštajima, budžeti za plate u Turskoj odnose čak 88% klupskih prihoda, što je znatno iznad 70% koliko UEFA smatra granicom održivosti.
Koliko dugo će ovaj Eldorado trajati, ostaje da se vidi. Trenutno, liga raste neverovatnom brzinom, fudbal u Maloj Aziji je religija, a Erdogan je, čini se, i dalje spreman da narodu pruži malo hleba, a mnogo, mnogo skupih fudbalskih igara.