Oproštajni meč Saše Ilića. (foto: ataimages.rs)
Rekorder Partizana sa 876 utakmice u crno-belom dresu oprostio se na danšnji dan od aktivnog igranja fudbala 2019. u duelu sa Proleterom.
Nebo je plakalo kada je u 82. minutu napuštao teren 19. maja 2019. godine. Pravi potop. A iz hiljada grla u Humskoj se orilo: "Ja bih da igra još malo, jer je Sale samo jedan..." Otišao je u igračku legendu kapiten Partizana, opevan u više pesama navijača i grupe JNA, istinski fudbalski gospodin. "Grobari" su ga obožavali, a "Delije" poštovale...
To je i zaslužio Saša Ilić igrama, odnosom prema klubu i protivnicima, učinkom i u dresu sa državnim grbom. Taj 19. maj biće svake godine rak-rana crno-bele strane Topčiderskog brda. Dan kada su morali da kažu zbogom jedinom kapitenu.
Više od decenije su mu pevali "Grobari" da igra još malo, a on im je ispunjavao želju. Kako i ne bi kada je sa devet godina stigao u Humsku, još 1986. godine. Ušao je među seniore one 1996/97. i debitovao protiv čačanskog Borca, u onoj pobedi od 10:0. Zamenio je kapitena Ivana Tomića i već tada je bilo jasno kome će traka na ruku u budućnosti.
Do počasnog kruga u pratnji naslednika tog 19. maja 2019. poobarao je sve rekorde legendi kluba iz Humske po broju utakmica, golova, ma svega. Po bilblijskom pljusku u zagrljaju sina Nikše, stavio je tačku na blistavu karijeru. Njegov minuli rad u Partizanu ne može da bude ograničen suvim statističkim podacima i brojem trofeja. A Saša Ilić je uz 876 utakmnica za crno-beli, osvojio 11 šampionskih titula i sedam nacionalnih kupova.
I povukao se u igračku penziju kao jedna od najvećih legendi kluba iz Humske. Uz pesmu i suze, uz jauke neba, jer godinama neće biti igrača na ovim prostorima koga će svi više voleti i ceniti.
"Nisam neko ko voli sebe da ističe u prvi plan i jedva sam čekao da prođe ta utakmica i da prestane da se priča o tome. A sada, kada sa distance od dve godine gledam kažem da je sve bilo fantastično organizovano i svaki put kad pričam o tom susretu emocije su ogromne i jake. Na sve se to nadovezalo pravo nevreme uz jaku kišu i grad, a trenutak kad sam u društvu sina Nikše obišao krug oko terena na atletskoj stazi nikad neću zaboraviti", rekao je Saša Ilić.
I danas se svi ljubitelji fudbala sećaju posledsnjih trenutaka sjajnog veziste kao igrača. Teren je napustio u 82. minutu sudara sa Proleterom, ostavivši trag kopački na betonu. Taj otisak zauzima posebno mesto u njegovom stanu.
"O tome brine moja supruga Tijana. Odlagao sam odlazak u penziju dugo, ali sam bio svestan da će i taj trenutak jednom doći. Na ruku mi je išlo i to što tokom karijere nisam imao problema sa povredama, čemu je verovatno najzaslužnija genetika. Iskreno, nisam živeo ni preterano sportski, ali genetika je učinila svoje. Znate, Partizan je za mene način života, tu sam odrastao, naučio da pobeđujem i gubim, stekao prijatelje i kumove, a tokom igranja u Humskoj igrao sam sa zaista velikim brojem igrača".
Isto je poštovan i na drugoj strani Topčiderskog brda.
"Ne verujem da će neko reći nešto loše o meni, da će neko reći da sam, džukela. Mogu da kažu da sam igrao ovako ili onako, ali zaista mislim da će većina o meni pričati pozitivno i na to sam zaista ponosan. To pokušavam da usadim novim generacijama. Utakmice, golovi, dobre partije, loši momenti. Sve to dođe i prođe. Važno je kakav utisak ostavite", savetuje Saša Ilić.