Dok su majke plakale na "Majskom trgu": Argentina slavila fudbalsku "Boginju"

Argentina je fudbalska zemlja. Oduvek su smatrali da su im klubovi najbolji, da su im igrači najveći. I, zaista, s vremena na vreme se ta teza i potvrđivala. Redovno su osvajali kontinentalno takmičenje, Kopa Amerika, takmičeći se sa Urugvajem po broju osvojenih titula. 

 

Ali, dok je maleni Urugvaj imao iznad grba prišivene četiri zvezdice, po dve za osvojena svetska prvenstva i Olimpijske igre, Argentinci su imali samo izgubljena finala. I gotovo pola veka je trebalo da prođe, da posle onog izgubljenog finala na prvom Svetskom prvenstvu, dođu u priliku da se bore za svetsku titulu. A, veliki trijumfi uvek imaju i poneku senku.

 

 

Dve godine pre održavanja svetskog prvenstva u Argentini na vlast dolazi vojna hunta. General-pukovnik Horhe Videla počinje da se surovo obračunava sa levičarima, studentima, sa svim slobodoumnim ljudima. Državi kojom vlada mrak, strah i teror bilo je potrebno svetlo. 

 

Pred svetom, koji je u neverici gledao šta se dešava, kako ljudi nestaju, bilo je potrebno opravdanje. A, šta bolje može da opravda surovost, od lica razdraganih ljudi koji sa zastavama svoje zemlje slave na ulicama. Izbor je pao na fudbal, a cilj je opravdavao sredstva. Argentina mora da bude svetski prvak.

 

Argentina je fudbalska zemlja. Sada, kada je domaćin svetske smotre, moraće to i da dokaže. Početak nije bio lak. U grupi smrti, posle pobeda nad Mađarima i Francuzima, Italijani i Argentinci su u poslednje, kolu odlučivali ko će biti pobednik grupe. Betegin gol je presudio, i domaćini su, kao drugoplasirani, morali da se iz Buenos Airesa presele u Rosario.

 

 

A tamo, pobeda protiv Poljske (2:0) u prvom kolu. Konačno je proradila i argentinska "desetka". Dao je oba gola Poljacima plus je jedan odbranio rukom na liniji svog gola. Dobio je samo žuti karton, a Filjol je uspeo da odbrani penal. Nešto slično je uradio Luis Suarez u Južnoj Africi protiv Gane. Božija ruka osam godina pre Maradone i više od trideset pre Urugvajca.

 

Mario Alberto Kempes. Pre Mesija i Maradone, bio je Mario-El Matador. Sin fudbalera, mešavina nemačke i italijanske krvi, bio je jedini fudbaler u sastavu Argentine koji je dolazio iz inostranstva. U to vreme je već tresao mreže širom Španije, igrajući za Valensiju. Igrao je za svoju zemlju na tri vezane svetske smotre, ali je ovo bilo njegovo.

 

Sledeći protivnik Gaučosima je bio stari rival, Brazil. U jednoj od najprljavijih utakmica šampionata, poznatoj i pod imenom "bitka za Rosario", viđeno je sve osim onoga što fudbal čini "najvažnijom sporednom stvari na svetu" - golova (0:0). Odluka o protivniku Holandiji u finalu je ostavljena za poslednju rundu.

 

 

Gaučosi su svoju utakmicu protiv Perua pomerili za dva sata, kako bi saznali ishod dvoboja Brazila i Poljske. I znali su da im je potrebna pobeda od čak četiri razlike. I znali su da će učiniti sve da do nje i dođu.

 

Ono što nisu znali je, da su i generali učinili sve da se domaćin domogne finala. Videla je pre utakmice posetio Peruance u svlačionici. Sa njim je bio i Henri Kisindžer, alfa i omega američke diplomatije, koji je stigao samo dan ranije u Argentinu i koji je podržavao vojnu huntu.

 

Pričalo se da su istog trenutka računi Peruanskih firmi odblokirani u argentinskim bankama, da su ogromne količine žita poslate ka Limi, da je trinaest peruanskih levičarskih disidenata, koji su bili u argentinskim zatvorima, deportovani kući. Pričalo se.

 

Na početku meča, Peruanci pogađaju stativu, zaledivši srca svih na stadionu u Rosariju. Pa onda još jedan opasan napad i lopta koja prolazi tik pored stative Filjolovog gola. Kada su shvatili da je vrag odneo šalu, Kempes i Tarantini do poluvremena donose prednost Gaučosima. Polovina cilja je bila ispunjena. Čim je počelo drugo poluvreme, Kempes i Luke za pet minuta daju još dva gola, i put ka finalu je otvoren. 

 

Brazilski novinari su se već pomirili sa sudbinom, pišući o svojoj selekciji kao o "moralnom šampionu", što je ona u suštini i bila. Pobeda nad Italijom u borbi za treće mesto će ipak biti slaba uteha za Karioke, koji su jedina reprezentacija koja nije poražena na ovom Svetskom prvenstvu. 
 

Ipak, Argentinski selektor naređuje napade do kraja meča i utakmica se završava sa pola tuceta golova u mreži nesrećnih Peruanaca. Povratak u Buenos Aires na finale je obezbeđen. Selektor je blistao od sreće. 

 

 

Cezar Luis Menoti, poznat i po nadimku Flako-Mršavi. Bivši fudbaler Rosario Centrala i Boke, napadač, trpeo je kritike zbog nepozivanja mladog Maradone u sastav. Branio se da je El Pibe premlad i da se plaši da ne sagori od prevelike želje pred zemljacima. I dodelio je "desetku" Kempesu. Nije pogrešio. 

 

Ostao je još jedan korak. Alea iacta est-kocka je bačena. Cezar je, nekada davno, sa svojim legijama prešao Rubikon, rasterao senatore iz Rima i uspostavio vojnu diktaturu. Ovaj argentinski Cezar, inače levičar po ubeđenju, je imao drugačiju misiju. Pobeda u finalu je bila imperativ. Znao je da će generali iskoristiti svaku moguću priliku da sebi pripišu zasluge, ali je hrabro poveo svoje legionare u bitku.

 

Argentina je fudbalska zemlja. Pre finala se znalo da će svet dobiti novog šampiona, jer ni domaćini ni Holanđani nisu osvajali svetsku titulu. Lale su, iako bez svog najboljeg igrača, Johana Krojfa, bile sjajno ukomponovan sastav. Rep, Rensebrink, braća Van Den Kerkhof, Ari Han i Rud Krol, vrhunski fudbaleri. 

 

Lukavi Argentinci su ih od hotela do stadiona vozili dva i po sata, kroz gužvu i masu ljudi. Sa prozora i terasa su se vijorile plavo bele zastave, a buka je bila nesnosna.

 

Na teren stadiona "Monumental" su istrčali prvo Holanđani, domaćini su kasnili nekoliko minuta. Nervoza je dostizala vrhunac. U loži jedan do drugog su sedeli generali, Videla i njegov počasni gost Henri Kisindžer. Samo kilometar i po odatle se nalazio logor sa političkim protivnicima, u kome se bar na dva sata neće čuti jauci, plač i udarci. Svi su čekali finale.

 

Kada je kapiten Pasarela izveo svoje saigrače na teren, sa svih tribina "Monumentala" je poletelo milijarde plavih i belih papirića, a iz sedamdeset hiljada grla se orilo "AR-HEN-TINA, AR-HEN-TINA". Početak utakmice je opet odložen jer je Pasarela tražio da Rensenbrink skine bandaž sa ruke, tvrdeći da je previše tvrd i da bi mogao nekoga da povredi. Sudija je ovu primedbu uvažio, što je dodatno iznerviralo Holanđane.

 

Kempes je dao prvi gol pred kraj prvog poluvremena, bacivši navijače u trans. Ali, Holanđani se nisu predavali. Osam minuta pre kraja, izigrali su odbranu Gaučosa i Naninga je glavom zatresao mrežu Filjola. U poslednjem minutu, Rensenbrink je pogodio stativu, i Holandija nije postala svetski prvak. Argentina jeste. Posle produžetaka. Heroj je postao Kempes. Dao je drugi gol i namestio treći. "Monumental" je proključao. 

 

Cezar je prešao Rubikon. Reke navijača su se slivale ka centru grada, ka Obelisku. Nedaleko odatle, na "Majskom trgu", ispred predsedničke rezidencije su majke nestalih protestovale, tražeći svoju decu. Tražeći istinu. Argentina je tonula u mrak.

 

Menoti je godinu dana kasnije sa mladim timom Argentine i Maradonom u sastavu uzeo novu svetsku titulu. Bio je trener Barse, direktor akademije Gvadalahare i direktor reprezentacije Argentine.

 

Mario Alberto Kempes je osvajao sa Valensijom Kup Kralja, Kup pobednika kupova, UEFA Superkup, a bio je i dva puta zaredom najbolji strelac La Lige. Igrao je i za River i u Austriji, bio trener i komentator. Ipak, onih šest golova na Mundijalu u Argentini su mu doneli večnost. Jedan je od trojice fudbalera koji su osvajali Svetsko prvenstvo, bili najbolji igrači i strelci turnira. U besmrtnosti mu društvo prave Garinča i Paolo Rosi.

 

Generali na čelu sa Videlom su na vlasti ostali sedam godina, obeležavajući najmračniji period argentinske istorije sa 30.000 nestalih i ubijenih. Svi su osuđeni na višegodišnje zatvorske kazne, a sam Videla je 2013. umro u zatvoru.

 

Henri Kisindžer, siva eminencija američke spoljne politike i nacionalne bezbednosti je dobio Nobelovu nagradu za mir. Sledećeg maja će napuniti sto godina, ali ne bi bilo čudno da ga vidimo u loži na svetskom prvenstvu u Kataru. 

 

Svakog četvrtka popodne, na "Majskom trgu", majke i dalje protestuju tražeći istinu.

 

A, Argentina? Argentina je fudbalska zemlja.