Slobodnjaci su bili zaštitni znak Siniše Mihajlovića. (foto: zvanični klupski sajt)
Srpski fudbaler ostavio dubok trag i u srpskom i u italijanskom fudbalu.
Siniša Mihajlović bio je srpski fudbaler i fudbalski trener. Karijeru je počeo kao levo krilo, da bi prelaskom u Italiju bio prekomandovan u odbranu, gde je igrao do kraja igračke karijere. Za reprezentaciju Jugoslavije Mihajlović je odigrao 63 utakmice i postigao 10 golova, učestvovao je i na Svetskom prvenstvu 1998. i Evropskom prvenstvu 2000.
Poznat je kao jedan od najboljih izvođača slobodnih udaraca u svetu. On i Đuzepe Sinjori su jedini igrači koji su u Seriji A postigli tri pogotka na jednoj utakmici iz slobodnih udaraca, a takođe drži rekord po broju postignutih golova iz slobodnih udaraca u Seriji A zajedno sa Andreom Pirlom, po 28.
Početak u Borovu
Prošao je sve mlađe kategorije Borova iz Vukovara, a 1986. je sa 17 godina prebačen u prvi tim. Za prvi tim je debitovao 25. maja 1986. u Belom Manastiru protiv tamošnje Šparte, a Mihajlović je postigao gol u meču koji je završen remijem 1:1. Prva plata u mu je iznosila 500 švajcarskih franaka.
Privukao je pažnju na sebe i igranjem za reprezentaciju SR Hrvatske na međurepubličkim takmičenjima mlađih kategorija. Krajem proleća 1987, Dinamo iz Zagreba je bio zainteresovan da u tim dovede Mihajlovića. Josip Kuže i Ćiro Blažević su ga posmatrali na treninzima i nudili mu da odigra nekoliko utakmica na turniru i Nemačkoj sa Dinamom, gde je proglašen za najboljeg igrača tog turnira, ali dogovori su tada propali iako je Mihajlović odigrao nekoliko mečeva za zagrebački tim.
Krajem iste godine, Dinamo je ponovo pokazao interesovanje za Mihajlovića, s tim što je tada temperamentni trener Ćiro Blažević izjavio da Dinamo ima dovoljno dobre igrače na sredini terena, pa bi Mihajlović bio četvrta opcija u timu, kao i da bi trebalo da ošiša svoju dugu plavu kosu.
"Mislio sam da je važno kakav sam igrač, a ne kakvu frizuru imam. Zbog toga što nisam prihvatio ponudu Dinama, Mirko Jozić nije me zvao u Čile, ali osvetio sam mu se kad sam sa Zvezdom postao prvak sveta, baš protiv Jozićevog Kolo Kola", izjavio je kasnije Mihajlović.
Karijera u Srbiji
U leto 1988. prelazi u Vojvodinu, zajedno sa još nekoliko tadašnjih talentovanih igrača kao što su Slaviša Jokanović, Budimir Vujačić i Miroslav Tanjga. Već u prvoj sezoni je postao standardni prvotimac sa 31 odigranom utakmicom i četiri gola, a pod vođstvom trenera Ljupka Petrovića Vojvodina je te sezone 1988/89. posle 23 godine postala prvak države.
Naredne sezone Vojvodina je učestvovala u Kupu šampiona, drugi put u klupskoj istoriji. Protivnik je bio mađarski Honved. U prvoj utakmici Honved je pobedio 1:0. Druga utakmica, koju je Vojvodina odigrala kod kuće, završena je pobedom (2:1), ali je, zbog pravila više golova postignutih u gostima, Honved izborio plasman u narednu rundu. Meč je obeležila kontroverzna situacija kada je Mihajlović postigao rukom prvi gol na asistenciju Miloša Šestića.
Posle dve i po sezone provedene u Vojvodini, Mihajlović 10. decembra 1990. potpisuje ugovor sa Crvenom zvezdom. On se veoma brzo uklopio u novom timu koji je bio pun vrhunskih fudbalera kao što su Dejan Savićević, Robert Prosinečki, Vladimir Jugović, a koji je vodio njegov stari trener iz Vojvodine, Ljupko Petrović. U prvoj sezoni odigrao je 14 ligaških utakmica i Crvena zvezda je na kraju osvojila titulu, ali iz te sezone najviše se pamti njegov gol iz slobodnog udarca u revanšu polufinala Kupa evropskih šampiona protiv Bajerna iz Minhena, kao i njegov šut u nadoknadi vremena kad se lopta odbila od Klausa Augentalera u gol i odvela Crvenu zvezdu u finale.
Slava sa Zvezdom
U finalu Kupa evropskih šampiona 1990/91. Crvena zvezda je posle 0:0 u regularnom delu i produžecima bila bolja u izvođenju penala protiv Olimpika iz Marselja i postala prvak Evrope, a Mihajlović je bio jedan od petorice igrača Zvezde koji su bili precizni sa 11 metara.
"Pamtim dobro taj meč. Mislim da je to bilo najdosadnije finale u istoriji Kupa šampiona. Otkriću vam nešto. Čak nas sedam iz prvog tima je samo nekoliko sati pred meč dobilo kasete sa utakmicama Olimpika. Proveli smo 120 minuta na terenu skoro bez pipanja lopte. Otišlo je kasnije u penale, a Amoros je promašio prvi, dok smo mi pogodili svaki. Da smo se nadigravali sa njima, onda bismo sigurno izgubili. Bilo je teško čuti trenera koji nam govori da bi trebalo da im prepuštamo loptu. Ipak, prihvatali smo svi trenerovu reč, jer je to moralo da se poštuje. To je stvar kulture. U Istočnoj Evropi, uključujući i Rusiju, nije bilo toliko demokratije koliko je bilo u Italiji i Španiji. Igrači su bili kao vojnici. Ipak, ja sam drugačiji od velikog Petrovića. Ja uvek pripremam ekipu da ide na pobedu. Očigledno je to veliki rizik, ali to je moja filozofija", pričao je Mihajlović.
Decembra iste godine sa Zvezdom je osvojio i Interkontinentalni kup, pošto su pobedili u Tokiju čileanski Kolo Kolo sa 3:0. Posle veoma uspešne prve sezone u klubu, Mihajlović je u Zvezdi igrao još u sezoni 1991/92. kada je ponovo osvojena titula šampiona.
Italija kao sudbina
Na leto 1992. prešao je u italijansku Romu za 8,5 milijardi italijanskih lira, a i tu se veoma brzo uklopio i već u prvoj sezoni zabeležio 29 ligaških utakmica, ali klub je ima razočaravajuću sezonu jer je završio na 10. mestu Serije A. Mihajlovića je zbog dugoročne povrede levog beka Amedea Karbonija trener Vujadin Boškov na pola puta kroz sezonu prebacio sa levog krila na poziciju levog beka.
Igraoje i u Kupu UEFA te sezone, u kojoj je Roma izgubila u četvrtfinalu od Borusije iz Dortmunda. Mihajlović je postigao pogodak iz slobodnog udarca u prvoj utakmici, koji je bio ujedno i jedini gol na tom meču, dok je drugu utakmicu Borusija dobila (2:0).
Naredne sezone u Romi, na mesto Vujadina Boškova došao je Karlo Macone koji je Mihajlovića ostavio na poziciji levog beka, čime je on bio nezadovoljan. Kasnije je izjavio da su mu u Romi bile "najgore dve sezone u njegovoj karijeri".
Tokom letnjeg prelaznog roka 1994. Mihajlović je prešao u trećeplasirani klub iz prethodne sezone Serije A i osvajača Kupa Italije, Sampdoriju, koji je vodio Sven Goran Erikson. Mihajlović je potpisao ugovor sa Sampdorijom iako je prethodno imao ponudu iz Đenove koju nije prihvatio. U to vreme su u Sampdoriju iz Intera došli Valter Zenga i Rikardo Feri u zamenu za Đanluku Paljuku. Mihajlović je tako takođe postao saigrač sa sunarodnikom Vladimirom Jugovićem u periodu od sezone.
Prvu utakmicu u dresu Sampdorije odigrao je u Superkupu Italije 1994. protiv Milana. U tom meču je Mihajlović bio veoma zapažen. Prvo je postigao sjajan gol iz slobodnog udarca za vođstvo Sampdorije, a kasnije, kada je meč završen rezultatom 1:1 i izvođenjem jedanaesteraca, promašio poslednji penal pogodivši prečku, pa je tako Milan osvojio četvrtu titulu u Superkupu.
U četiri sezone provedene u Sampdoriji klub nije imao većih rezultata u domaćim takmičenjima, a u evropskim takmičenjima u sezoni 1994/95. je stigao do polufinala Kupa pobednika kupova, gde je poražen na penale od Arsenala. Za Sampdoriju je ukupno odigrao 110 ligaških utakmica i postigao 12 golova.
Pred početak sezone 1998/99, kupio ga je Lacio za 8,5 miliona funti. Već u avgustu 1998. osvojio je prvi trofej sa Lacijom, Superkup Italije. Posle toga je sledio trofej Kupa pobednika kupova za sezonu 1998/99, što je bilo poslednje izdanje ovog takmičenja, kao i Superkup Evrope 1999. U utakmici Lacio-Sampdorija (5:2) u sezoni 1998/98. postigao je tri gola iz slobodnih udaraca, čime je izjednačio rekord Đuzepea Sinjorija, kome je to pošlo za rukom u sezoni 1993/94.
Sezona 1999/00. je takođe bila veoma uspešna, jer je Lacio osvojio duplu krunu, Seriju A i Kup Italije. Poslednji trofej sa Lacijom je osvojio 2004, Kup Italije. Ukupno je igrao šest sezona u dresu Lacija i odigrao 126 ligaških utakmica i u njima postigao 20 golova.
U leto 2004. Mihajlović (35) je otišao iz Lacija i bez obeštećenja potpisao ugovor na jednu godinu sa milanskim Interom, koji je vodio njegov bivši saigrač Roberto Manćini. Mihajlović sa 37 godina nakon sezone 2005/06. završio igračku karijeru, a u dve sezone provedene u Interu osvojio je jednu titulu prvaka Italije, dva Kupa i jedan Superkup Italije.
Oproštajnu utakmicu odigrao je 28. maja 2007. godine u Novom Sadu.
Reprezentacija
Prvo je igrao za mladu reprezentaciju Jugoslavije, sa kojom je na Evropskom prvenstvu za igrače do 21. godine 1990. zauzeo drugo mesto.
Za seniorsku reprezentaciju SFR Jugoslavije je debitovao 16. maja 1991. u kvalifikacionoj utakmici za EP 1992. sa reprezentacijom Farskih ostrva u Beogradu. Posle raspada SFRJ od 1994. je nastavio da igra za reprezentaciju SR Jugoslavije.
Bio je deo tima na Svetskom prvenstvu 1998. u Francuskoj, gde je odigrao četiri4 utakmice, kao i Evropskom prvenstvu 2000. u Belgiji i Holandiji, gde je odigrao tri meča.
Poslednji meč u dresu reprezentacije, tada već Srbije i Crne Gore, odigrao je 7. juna 2003. u kvalifikacionoj utakmici za EP 2004. sa reprezentacijom Finske u Helsinkiju. Za reprezentacije SFRJ, SRJ i SCG je ukupno odigrao 63 utakmice, uz 10 postignutih golova.